Књига о Јову

Послушајте


Јов, глава 14


Јовов одговор Софару

Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.


Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.


И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!


Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.


Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.


Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.


Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;


Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

Tweet thisPost on Facebook

Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

Tweet thisPost on Facebook

А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

Tweet thisPost on Facebook

Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

Tweet thisPost on Facebook

Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.


О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!


Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.


Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.


А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.


Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.


Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

Tweet thisPost on Facebook

И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

Tweet thisPost on Facebook

Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

Tweet thisPost on Facebook

Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.


Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.







This goes to iframe