Књига о Јову

Још настави Јов беседу своју и рече:

О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

Око бејах слепом и нога хромом.

Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.