Књига о Јову

Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.

И проговоривши Јов рече:

Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!

Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!

Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!

Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!

Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!

Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!

Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;

Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.

Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?

Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?

Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,

С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,

Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.

Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?

Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,

И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.

Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.

Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,

Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,

Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?

Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?

Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.

Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.

Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.