Књига о Јову

А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

И њима сам сада песма, и постах им прича.

Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.

Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.

Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

Брат постах змајевима и друг совама.

Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.