Књига о Јову

Послушајте


Јов, глава 30


А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.


А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

Tweet thisPost on Facebook

Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

Tweet thisPost on Facebook

Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

Tweet thisPost on Facebook

Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

Tweet thisPost on Facebook

Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

Tweet thisPost on Facebook

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

Tweet thisPost on Facebook

Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

Tweet thisPost on Facebook

И њима сам сада песма, и постах им прича.


Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

Tweet thisPost on Facebook

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.


С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.


Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.


Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.


Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.


И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.


Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.


Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.


Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

Tweet thisPost on Facebook

Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.


Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

Tweet thisPost on Facebook

Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

Tweet thisPost on Facebook

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

Tweet thisPost on Facebook

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

Tweet thisPost on Facebook

Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?


Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.


Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

Tweet thisPost on Facebook

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.


Брат постах змајевима и друг совама.


Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.


Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.

Tweet thisPost on Facebook






This goes to iframe