Књига о Јову

Тада престаше она три човека одговарати Јову, јер се чињаше да је праведан.

А Елијуј, син Варахилов од Вуза, рода Рамовог, разгневи се на Јова што се сам грађаше праведнији од Бога;

И на три пријатеља његова разгневи се што не нађоше одговора и опет осуђиваху Јова.

Јер Елијуј чекаше докле они говораху с Јовом, јер беху старији од њега.

Па кад виде Елијуј да нема одговора у устима она три човека, распали се гнев његов.

И проговори Елијуј син Варахилов од Вуза, и рече: Ја сам најмлађи, а ви сте старци, зато се бојах и не смех вам казати шта мислим.

Мишљах: нека говори старост, и многе године нека објаве мудрост.

Али је дух у људима, и Дух Свемогућег уразумљује их.

Велики нису свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.

Зато велим: послушај ме да кажем и ја како мислим.

Ето, чекао сам да ви изговорите, слушао сам разлоге ваше докле извиђасте беседу.

Пазио сам, али гле, ни један од вас не сапре Јова, не одговори на његове речи.

Може бити да ћете рећи: Нађосмо мудрост, Бог ће га оборити, не човек.

Није на ме управио беседе, ни ја му нећу одговарати вашим речима.

Смели су се, не одговарају више, нестало им је речи.

Чекао сам, али не говоре, стадоше, и више не одговарају.

Одговорићу и ја за се, казаћу и ја како мислим.

Гле, трбух је мој као вино без одушке, и распукао би се као нов мех.

Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одговорићу.

Нећу гледати ко је ко, и човеку ћу говорити без ласкања.

Јер не умем ласкати; одмах би ме узео Творац мој.