Књига о Јову

Послушајте


Јов, глава 7


Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?


Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

Tweet thisPost on Facebook

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.


Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.


Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.


Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.


Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,


Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.


Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,


Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.


Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.


Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

Tweet thisPost on Facebook

Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,


Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,


Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

Tweet thisPost on Facebook

Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.


Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?


Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

Tweet thisPost on Facebook

Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?


Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?


Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.







This goes to iframe