Псалми Давидови

Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.

Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповетке.

Шта слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,

Нећемо затајити од деце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.

Сведочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду деци својој;

Да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци.

Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дела Божијих, и заповести Његове да држе;

И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не беше чврст срцем својим, нити веран Богу духом својим.

Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука, вратише се натраг, кад беше бој.

Не сачуваше завет Божји, и по закону Његовом не хтеше ходити.

Заборавише дела Његова, и чудеса, која им је показао,

Како пред очима њиховим учини чудеса у земљи мисирској, на пољу Соану;

Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;

И води их дању облаком, и сву ноћ светлим огњем;

Раскида стене у пустињи, и поји их као из велике бездане;

Изводи потоке из камена, и води воду рекама.

Али они још једнако грешише Њему, и гневише Вишњег у пустињи.

И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,

И викаше на Бога, и рекоше: "Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

Ево! Он удари у камен, и потече вода, и реке устадоше; може ли и хлеба дати? Хоће ли и меса поставити народу свом?

Господ чу и разљути се, и огањ се разгоре на Јакова, и гнев се подиже на Израиља.

Јер не вероваше Богу и не уздаше се у помоћ Његову.

Тада заповеди облацима одозго, и отвори врата небеска,

И пусти, те им подажде мана за јело, и хлеб небески даде им.

Хлеб анђеоски јеђаше човек; посла им јела до ситости.

Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;

И као прахом засу их месом, и као песком морским птицама крилатим;

Побаца их сред логора њиховог, око шатора њихових.

И наједоше се и даде им шта су желели.

Али их још и не прође жеља, још беше јело у устима њиховим,

Гнев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.

Преко свега тога још грешише, и не вероваше чудесима Његовим.

И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.

Кад их убијаше, онда притецаху к Њему, и обраћаху се и искаху Бога;

И помињаху да је Бог одбрана њихова, и Вишњи Избавитељ њихов.

Ласкаху Му устима својим, и језиком својим лагаху Му.

А срце њихово не беше Њему верно, и не беху тврди у завету Његовом.

Али Он беше милостив, и покриваше грех, и не помори их, често заустављаше гнев свој, и не подизаше све јарости своје.

Опомињаше се да су тело, ветар, који пролази и не враћа се.

Колико Га пута расрдише у пустињи, и увредише у земљи где се не живи!

Све наново кушаше Бога, и Свеца Израиљевог дражише.

Не сећаше се руке Његове и дана, у који их избави из невоље,

У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;

И проврже у крв реке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.

Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.

Летину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.

Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.

Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.

Посла на њих огњени гнев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злих анђела.

Равни стазу гневу свом, не чува душе њихове од смрти, и живот њихов предаде помору.

Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовим.

И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.

Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.

И доведе их на место светиње своје, на ову гору, коју задоби десница Његова.

Одагна испред лица њиховог народе; жребом раздели њихово достојање, и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.

Али они кушаше и срдише Бога Вишњег и уредбе Његове не сачуваше.

Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.

Увредише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га.

Бог чу и разгневи се и расрди се на Израиља веома.

И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.

И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламте се.

Младиће његове једе огањ, и девојкама његовим не певаше сватовских песама;

Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.

Најпосле, као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.

И поби непријатеље своје с леђа, вечној срамоти предаде их.

И не хте шатор Јосифов, и колено Јефремово не изабра.

Него изабра колено Јудино, гору Сион, која Му омиле.

И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довека.

И изабра Давида, слугу свог, и узе га од торова овчијих,

И од дојилица доведе га да пасе народ Његов, Јакова, и наследство Његово, Израиља.

И он их пасе чистим срцем, и води их мудрим рукама.