Псалми Давидови

Нек изађе преда Те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мом;

Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу.

Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе,

Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко.

Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.

Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме.

Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи.

Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје.

Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?

Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу?

Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?

Али ја, Господе, к Теби вичем, и јутром молитва моја срета Те.

Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?

Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте Твоје, без надања сам.

Гнев Твој стиже ме, страхоте Твоје раздиру ме.

Оптечу ме сваки дан као вода, стежу ме одсвуда.

Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.