Приче Соломунове

Послушајте


Приче Соломунове, глава 17


Бољи је залогај сувог хлеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом.


Разуман слуга биће господар над сином срамотним и с браћом ће делити наследство.

Tweet thisPost on Facebook

Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ.


Зао човек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан.

Tweet thisPost on Facebook

Ко се руга сиромаху, срамоти Створитеља његовог; ко се радује несрећи, неће остати без кара.


Венац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови.

Tweet thisPost on Facebook

Не приличи безумном висока беседа, а камоли кнезу лажљива беседа.

Tweet thisPost on Facebook

Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује.


Ко покрива преступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље.

Tweet thisPost on Facebook

Укор тишти разумног већма него лудог сто удараца.

Tweet thisPost on Facebook

Зао човек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ.

Tweet thisPost on Facebook

Боље је да човека срете медведица којој су отети медведићи, него безумник у свом безумљу.


Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове.


Ко почне свађу, отвори уставу води; зато пре него се заметне, прођи се распре.


Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу.


На шта је благо безумном у руци кад нема разума да прибави мудрост?

Tweet thisPost on Facebook

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

Tweet thisPost on Facebook

Човек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља свог.

Tweet thisPost on Facebook

Ко милује свађу, милује грех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао.

Tweet thisPost on Facebook

Ко је опаког срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло.

Tweet thisPost on Facebook

Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац лудога.

Tweet thisPost on Facebook

Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости.


Безбожник прима поклон из недара да преврати путеве правди.


Разумном је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље.


Жалост је оцу свом син безуман, и јад родитељци својој.

Tweet thisPost on Facebook

Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право.

Tweet thisPost on Facebook

Устеже речи своје човек који зна, и тиха је духа човек разуман.

Tweet thisPost on Facebook

И безуман кад ћути, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.

Tweet thisPost on Facebook






This goes to iframe