Књига Проповедникова

Ја рекох у срцу свом: Дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то беше таштина.

Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш?

Размишљах у срцу свом да пуштам тело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

Велика дела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета родних;

Начиних себи језера водена да заливам из њих шуму где расту дрвета;

Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођених у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свих који бише пре мене у Јерусалиму;

Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи певача и певачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

И тако постах већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

И шта год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу свом какво весеље, него се срце моје весељаше са сваког труда мог, и то ми беше део од сваког труда мог.

А кад погледах на сва дела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човек који би настао после цара? Шта је већ учињено.

И видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од мрака.

Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свима.

Зато рекох у срцу свом: Мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.

Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник до века; јер што сада јесте, све се заборавља после, и мудрац умире као и безумник.

Зато ми омрзе живот, јер ми није мило шта бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

И омрзе ми сав труд мој око ког се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човеку који ће настати након мене.

И ко зна хоће ли бити мудар или луд? И опет ће бити господар од свега труда мог око ког се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.

Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у део другом који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?

Јер су сви дани његови мука, а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

Није ли, дакле, добро човеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његовог? Ја видех и то да је из руке Божије.

Јер ко је јео и уживао више него ја?

Јер човеку који Му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.