Плач Јеремијин
Плач Јеремијин, глава 3
Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.
Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.
Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.
Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.
Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.
Посади ме у таму као умрле одавна.
Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.
Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.
Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.
Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.
Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.
Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.
Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.
Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.
Насити ме горчином, опоји ме пеленом.
Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.
Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.
И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.
Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.
Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.
Али ово напомињем срцу свом, те се надам:
Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.
Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.
Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.
Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.
Добро је мирно чекати спасење Господње.
Добро је човеку носити јарам за младости своје.
Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.
Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.
Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.
Јер Господ не одбацује за свагда.
Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.
Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.
Кад газе ногама све сужње на земљи,
Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,
Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?
Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?
Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?
Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?
Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.
Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.
Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.
Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.
Обастро си си се облаком да не продре молитва.
Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.
Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.
Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.
Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,