1. Самуилова, глава 26
Опет дођоше Зифеји к Саулу у Гавају говорећи: Не крије ли се Давид на брду Ехели према Гесимону?
А Саул се подиже и сиђе у пустињу зифску, и с њим три хиљаде људи изабраних из Израиља, да тражи Давида у пустињи зифској.
И стаде Саул у логор на брду Ехели према Гесимону крај пута; а Давид оста у пустињи, и опази да Саул иде за њим у пустињу.
И посла Давид уходе, и од њих дозна зацело да је дошао Саул.
Тада се подиже Давид и дође на место где Саул беше с војском. И Давид виде место где спаваше Саул и Авенир син Ниров војвода његов; а спаваше Саул међу колима а народ лежаше око њега.
И Давид проговори и рече Ахимелеху Хетејину и Ависају сину Серујином брату Јоавовом: Ко ће сићи са мном к Саулу у логор? А Ависај одговори: Ја ћу сићи с тобом.
И тако Давид и Ависај дођоше ноћу к народу; а гле, Саул лежаше и спаваше између кола, и копље му беше чело главе пободено у земљу; Авенир пак и народ лежаху око њега.
Тада рече Ависај Давиду: Данас ти даде Бог непријатеља твог у руке; зато сада да га прободем копљем за земљу једанпут, нећу више.
А Давид рече Ависају: Немој га убити; јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњег и бити прав?
Још рече Давид: Тако жив био Господ, Господ ће га убити, или ће доћи дан његов да умре, или ће изаћи у бој и погинути.
Не дао ми Бог да дигнем руку своју на помазаника Господњег! Него узми сада копље што му је чело главе и чашу за воду, па да идемо.
И Давид узе копље и чашу за воду, што беше чело главе Саулу, и отидоше; и нико их не виде и не осети, нити се који пробуди, него сви спаваху, јер беше напао на њих тврд сан од Господа.
И Давид, прешавши на другу страну, стаде наврх брда издалека; и беше између њих много места.
И стаде Давид викати народ и Авенира сина Нировог говорећи: Што се не одазиваш, Авенире? А Авенир се одазва и рече: Који си ти што вичеш цара?
А Давид рече Авениру: Ниси ли ти јунак? И ко је као ти у Израиљу? Зашто ниси чувао цара господара свог? Јер је ишао један из народа да убије господара твог.
Ниси добро радио. Тако да је жив Господ, заслужили сте смрт што нисте чували господара свог, помазаника Господњег. Ето, гледај, где је копље царево и чаша за воду што му беше чело главе?
Тада Саул позна глас Давидов, и рече: Је ли то твој глас, сине Давиде? А Давид рече: Мој је глас, царе господару!
Још рече: Зашто господар мој гони слугу свог? Јер шта сам учинио? И како је зло у руци мојој?
Зато сада царе господару мој, послушај речи слуге свог. Ако те Господ дражи на мене, нека му је угодан принос твој; ако ли синови човечији, проклети су пред Господом, јер ме изагнаше данас да се не држим наследства Господњег, и рекоше: Иди, служи туђим боговима.
Али сада да не падне крв моја на земљу далеко од очију Господњих, јер цар Израиљев изађе да тражи буву једну, као кад ко гони јаребицу по планини.
Тада рече Саул: Згрешио сам; врати се, сине Давиде, нећу ти више чинити зла, кад ти данас драга би душа моја; ево, лудо сам радио и погрешио сам веома.
А Давид одговори и рече: Ево копља царевог; нека дође који од момака и нека га узме.
А Господ ће платити свакоме по правди његовој и по вери његовој. Јер те беше предао Господ данас у руке моје, али не хтех дигнути руке своје на помазаника Господњег.
И зато, ево, како је данас мени драга била душа твоја, тако нека буде драга моја душа пред Господом, и нека ме избави из сваке невоље.
А Саул рече Давиду: Да си благословен, сине мој Давиде! Извршићеш и надвладаћеш. Тада Давид отиде својим путем, а Саул се врати у своје место.