Посланица Јеврејима

И закон, имајући само сенку будућих добара, а не и право представљање ствари, једним те истим жртвама, које се сваке године стално приносе, не може никада да доведе до савршенства оне који тим жртвама присуствују.

Не би ли се иначе престало да се приносе, кад они који врше ту службу -, пошто се већ једном очисте -, не би више имали никакве свести греха својих?

Али се тим жртвама сваке године понавља спомен греха,

јер крв јунчија и јарећа не може узети греха.

Зато, улазећи у свет, Христос говори: "Жртве и приносе ниси хтео, али си ми тело приправио.

Жртве и приноси за грех нису ти угодни били.

И тад рекох: Ево ме, ја идем, (пише за ме на челу књиге) да извршим, Боже, вољу твоју."

И пошто рече: "Жртве и приносе ниси хтео нити су ти угодни били,"

(а то се по закону приноси), он даље каже: "Ево ме, ја идем, да извршим вољу твоју."

Он тако укида прво да постави друго. И ми смо, по тој вољи, приносом тела Исуса Христа, освећени једанпут за увек.

И док сваки свештеник сваки дан служи и често приноси оне исте жртве, које никад не могу узети греха,

Он, пошто принесе само једну жртву за грехе, седе за свагда с десне стране Бога,

чекајући сад док се положе непријатељи његови за подножје ногама његовим.

Јер је он једним самим приносом усавршио за увек оне који су освећени.

"Ево савеза који ћу с њима уредити после тих дана, говори Господ: Закон свој ћу у срце њихово ја метнути и у духу њихову записати"-, он додаје:

"И грехе њихове и бездушности њихове више нећу помињати."

А где је опроштење греха, ту више нема приноса за грехе.

Имајући дакле слободу, браћо, улазити у светилиште с помоћу крви Исуса Христа, путем новим и живим,

који нам је он отворио кроз завесу, то јест кроз пут своју,

и имајући првосвештеника постављена над домом Божјим,

приступајмо с истинским срцем и пуном вером, срцем очишћеним од зле савести, и телом умивеним водом чистом.

Држимо се чврсто признања наде, јер је веран онај који је дао обећање;

пазимо један на другога, да се такчимо у љубави и у добрим делима;

не остављајмо саборе своје, као што неки имају обичај, него један другога подржавајмо, и то утолико више уколико видите да се приближује дан.

Јер ако ми намерно грешимо, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе,

него страшно очекивање суда и ревност ватре која ће прогутати оне који се буне.

Ко преступи закон Мојсијев, без милосрђа умире по сведочанству два или три сведока;

а колико мислите да ће већ муке заслужити онај који Сина Божјега погази, и крв савеза, којом се посвети, за погану држи, и Духа милости наружи?

Јер знамо онога који рече: "Моја је освета, моја је одмазда!" и још: "Господ ће своме народу судити."

Страшно је упасти у руке Бога живога!

Опомињите се пак првих дана својих, кад, пошто се просветлисте, многу борбу усред мука поднесосте,

с једне стране изложени као предмет срамоте и невоља, а с друге стране придружени онима чији положај једнак беше.

Јер се сажалисте на сужње и дадосте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате за себе имање боље и трајно на небесима.

Не напуштајте, дакле, то своје поуздање, за које је везана велика награда.

Јер вам је потребно устрајање да бисте, пошто Божју вољу извршите, примили оно што вам је обећано.

Јер још мало, мало времена, па ће доћи онај који треба да дође, и Он неће одоцнити.

А мој ће праведник од вере живети; али ако одступи, моја душа неће у њему уживати.

А ми, браћо, нисмо од оних који одступају да пропадну, него од оних који имају веру да душу своју спасу.