Друга књига Самуилова (која се зове и Друга књига о царевима )

А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,

Now it came to pass after the death of Saul, when David was returned from the slaughter of the Amalekites, and David had abode two days in Ziklag;

Трећега дана, гле, дође један из војске Саулове раздртијех хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду паде на земљу и поклони се.

It came even to pass on the third day, that, behold, a man came out of the camp from Saul with his clothes rent, and earth upon his head: and [so] it was, when he came to David, that he fell to the earth, and did obeisance.

И рече му Давид: откуда идеш? А он му рече: из окола Израиљскога утекох.

And David said unto him, From whence comest thou? And he said unto him, Out of the camp of Israel am I escaped.

А Давид му рече: шта би? кажи ми. А он рече: народ побјеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.

And David said unto him, How went the matter? I pray thee, tell me. And he answered, That the people are fled from the battle, and many of the people also are fallen and dead; and Saul and Jonathan his son are dead also.

А Давид рече момку који му донесе глас: како знаш да је погинуо Саул и син му Јонатан?

And David said unto the young man that told him, How knowest thou that Saul and Jonathan his son be dead?

А момак који му донесе глас рече: случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, кола и коњици приближаваху се к њему.

And the young man that told him said, As I happened by chance upon mount Gilboa, behold, Saul leaned upon his spear; and, lo, the chariots and horsemen followed hard after him.

А он обазревши се натраг угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: ево ме.

And when he looked behind him, he saw me, and called unto me. And I answered, Here [am] I.

А он ми рече: ко си? А ја му рекох: Амалик сам.

And he said unto me, Who [art] thou? And I answered him, I [am] an Amalekite.

А он ми рече: приступи к мени убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвијем душа у мени.

He said unto me again, Stand, I pray thee, upon me, and slay me: for anguish is come upon me, because my life [is] yet whole in me.

И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех вијенац царски који му бјеше на глави и гривну која му бјеше на руци, и ево донесох господару својему.

So I stood upon him, and slew him, because I was sure that he could not live after that he was fallen: and I took the crown that [was] upon his head, and the bracelet that [was] on his arm, and have brought them hither unto my lord.

Тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.

Then David took hold on his clothes, and rent them; and likewise all the men that [were] with him:

И ридаше и плакаше, и постише до вечера за Саулом и за Јонатаном сином његовијем и за народом Господњим и за домом Израиљевијем што изгибоше од мача.

And they mourned, and wept, and fasted until even, for Saul, and for Jonathan his son, and for the people of the LORD, and for the house of Israel; because they were fallen by the sword.

И рече Давид момку који му донесе глас: одакле си? А он рече: ја сам син једнога дошљака Амалика.

And David said unto the young man that told him, Whence [art] thou? And he answered, I [am] the son of a stranger, an Amalekite.

Рече му Давид: како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњега?

And David said unto him, How wast thou not afraid to stretch forth thine hand to destroy the LORD'S anointed?

И дозва Давид једнога између момака својих и рече: ходи, погуби га. А он га удари, те умрије.

And David called one of the young men, and said, Go near, [and] fall upon him. And he smote him that he died.

И рече му Давид: крв твоја на твоју главу; јер твоја уста свједочише на те говорећи: ја сам убио помазаника Господњега.

And David said unto him, Thy blood [be] upon thy head; for thy mouth hath testified against thee, saying, I have slain the LORD'S anointed.

Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовијем,

And David lamented with this lamentation over Saul and over Jonathan his son:

И изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи истинитога:

(Also he bade them teach the children of Judah [the use of] the bow: behold, [it is] written in the book of Jasher.)

Дико Израиљева! на твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

The beauty of Israel is slain upon thy high places: how are the mighty fallen!

Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама Аскалонским, да се не веселе кћери Филистејске и да не играју кћери необрезанијех.

Tell [it] not in Gath, publish [it] not in the streets of Askelon; lest the daughters of the Philistines rejoice, lest the daughters of the uncircumcised triumph.

Горе Гелвујске! не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит с јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

Ye mountains of Gilboa, [let there be] no dew, neither [let there be] rain, upon you, nor fields of offerings: for there the shield of the mighty is vilely cast away, the shield of Saul, [as though he had] not [been] anointed with oil.

Без крви побијенијех и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

From the blood of the slain, from the fat of the mighty, the bow of Jonathan turned not back, and the sword of Saul returned not empty.

Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни на смрти се не раставише; лакши од орлова бијаху.

Saul and Jonathan [were] lovely and pleasant in their lives, and in their death they were not divided: they were swifter than eagles, they were stronger than lions.

Кћери Израиљеве! плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лијепо, и китио вас златнијем закладима по хаљинама вашим.

Ye daughters of Israel, weep over Saul, who clothed you in scarlet, with [other] delights, who put on ornaments of gold upon your apparel.

Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

How are the mighty fallen in the midst of the battle! O Jonathan, [thou wast] slain in thine high places.

Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

I am distressed for thee, my brother Jonathan: very pleasant hast thou been unto me: thy love to me was wonderful, passing the love of women.

Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!

How are the mighty fallen, and the weapons of war perished!