Свето Писмо: преводи и савремене технологије

Често смо склони да направимо грешку и помислимо како имамо довољно знања о некој области. При том, склони смо да заборавимо колико је наше знање заправо увек ограничено и непотпуно. Мало је људи који би се усудили да кажу како познају и сами себе – а има ли спознаје света без праве и опсежне интроспекције?

Муслимани себе, хришћане и верујуће Јудејце, сматрају за "народ књиге" и следбенике Једног и Истог Бога, кога прослављамо на различите начине: Јевреји кроз Стари Завет, хришћани кроз Нови – а муслимани, уз поштовање делова Старог и Новог Завета, кроз Кур`ан који је за њих не само најсавршеније, него и последње божанско откривење. С друге стране, верујући Јудејци често сматрају хришћане за "новотаре" и "јеретике," изопачитеље њиховог светог предања.

Са становишта православне духовности, ипак, хришћани нису "народ књиге." Наиме, "Књига," односно Свето Писмо припада Цркви – а не припада Црква Књизи. Црква је аутор Светог Писма. То ауторство утврђено је надахнућем Светога Духа, као што је још свети апостол Павле у Другој Посланици Тимотеју рекао за старозаветне списе:

"Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење..." 2 Тим. 3: 16

И заиста, Писмо само сведочи о себи и свом месту у Цркви – пре свега, кроз речи самог Господа:

"Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени;" Јн. 5: 39.

Такође, и кроз посланице светих апостола:

"17. Ово пак велим: Закон, који је постао послије четири стотине и тридесет година, не поништава завјет који је од Бога раније потврђен за Христа, да се не укине обећање.
18. Јер ако је насљедство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму га обећањем дарова Бог.
19. Шта ће, дакле, закон? Због гријеха додаде се, док не дође сјеме коме је дато обећање, и установљен је преко анђела, руком посредника.
20. Посредника пак нема гдје је један; а Бог је један.
21. Зар је, дакле, закон противан обећањима Божијим? Никако! Јер да је дат закон који може оживљавати, заиста би од закона била праведност;
22. Али Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа онима који вјерују.
23. А прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити.
24. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали;
25. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем.
26. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса.
27. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
28. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
29. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању."
Гал. 3: 17-29.

У функционалном смислу, Писмо је Закон – ништа није превазиђено, али је све испуњено Христовом жртвом и евхаристијским подвигом, који је централно место спасењског домостроја (сотириолошке икономије) Цркве.

Зато се Лутеров принцип "само Писмо" (sola scriptura), којим су иницијално одбачене свете тајне и црквена јерархија показао као недовољан. Писмо, остављено без свога аутора, Цркве вођене Светим Духом, постало је израз саблазни и секташења. Чак и само Писмо кроз Другу посланицу светог апостола Петра, упозорава на ову опасност:

"И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,
Као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст." 2 Петр. 3: 15, 16

И до данас ни једна псеудохришћанска секта није одржала принцип sola scriptura – свако ко је то покушао, од Лутера па до данас, убрзо је и сам писао сопствена "тумачења" и "предања." Али, с друге стране, у Цркви, Писмо је остало неопходни темељ и благодатни извор сваког богословствовања – увек у спрези са предањем Цркве и увек подједнако сагледано и у својој историјској и у алегоријској димензији.

Један од значајних проблема на који у нашем приступу Светом Писму често занемарујемо, јесте чињеница да га не читамо на оригиналним језицима на којима је писано, нити поседујемо аутографе (списе написане руком аутора). Свих 66 књига Светог Писма Старог и Новог Завета, стижу нам у преписима (од којих су и најстарији сачувани често настали вековима након аутографа) и преводима. А савремена филолошка наука, поготово од Сосира до данас, показала је неумољиву чињеницу: сваки превод је само пука интерпретација.

Преосвештени епископ бачки Иринеј (тада још увек јеромонах), који је био на челу комисије Светог архијерејског Синода Српске православне Цркве, која је током осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог столећа сачинила превод свих 27 књига Новога Завета, у брошури Нови превод Светога Писма Новога Завета из 1985, навео је у том смислу речи протојереја Георгија Флоровског:

"... За превођење је потребно велико стваралачко прегнуће, велика домишљатост и маштовитост, и то не само у речима. Преводити значи – духовно бдети и испитивати. Превођење нипошто није тек просто вежбање или формална гимнастика мисли. Прави превод увек указује и на духовно узрастање и сазревање самог преводиоца, на његово уживљавање у ствар коју преводи, тојест на обогаћење самога његовога бића, а не тек на ширење његова видокруга."

Тадањи јеромонах, а данашњи епископ Иринеј, даље наставља:

"Способан и поштен преводилац се у самој ствари духовно поистовећује са ствараоцем којега преводи, што ће рећи – којега верно и истинито, а уједно и живо и надахнуто, тумачи. Стога превођење јесте – или би требало да буде – ново стварање. Ако ово важи за превођење било које књиге, било којега текста, утолико пре и утолико више важи за превођење јединствене књиге која је доиста "царица свих књига," те се зато и зове просто Књига (Библија). Нарочито пак ово важи за превођење њенога другог и главног дêла – Светога Писма Новога Завета."

Тако, значај превода као интерпретације светог текста, једноставно није могуће пренагласити. Данас као референтни превод, наши савремени богослови и мисионари углавном користе овај превод Комисије СА Синода СП Цркве, чије је последње исправљено и допуњено издање изашло 1990. Па ипак, они који се у мањој или већој мери баве библистиком и њеним помоћним гранама, свесни су мноштва компромиса који су чак и у овом преводу, морали да буду учињени. Један од видивијих уступака ове врсте јесте задржавање ијекавског говора у стилу Вука С. Караџића. Мада су на многим местима избачени, неки "турцизми" које је Вук својевремено предложио у свом преводу, задржани су чак и у синодском издању (нпр. глагол "карати"; ово би, отприлике значило "црнити" – а тачнији израз би, свакако, био "прекоревати" – глагол који је етимолошки и семантички повезан са словенском именицом корен (од кога иде глагол "корити"). И заиста, ако је грешка у самом корену, дакле битију-"бићу," онда су могуће интервенције "ис-кор(ен)ити" или "пре-кор(ен)ити," "пре-садити" – тј. "пре-вас-питати" – а "питати" је од "хранити." С друге стране, "црнити" некога, у смислу "вас-питне" ("све-хранилачке") "мере" напросто није концепт саобразан православној духовности).

Ако се горенаведени пример узме у обзир, тек онда можемо да схватимо стварни значај приступачности упоредних превода Светог Писма – поготово у савременим претраживим електронским апликацијама попут програма Bible works. Овакви алати, постали су данас condition sine qua non за свакога ко на озбиљан и темељан начин жели да приступи библијском тексту. Не само да је свакодневно читање Светог Писма на корист сваком хришћанину – подједнако је, а можда и још корисније, поређење што већег броја превода неког места из светога писма које нам се учини важним. Такође, могућност претраге Писма по појму који унесемо у апликацију, често нам може донети неки драгоцени бисер из ризнице Књиге над Књигама. А за оне који се одваже да оду и даље од овога, увек постоји могућност да се савремени расположиви преводи упореде са критичким издањима оригиналних текстова – на језицима на којима су ове књиге и настајале. Они који учине подвиг учења старих и освештаних језика, пронаћи ће сатисфакцију у новим слојевима значења – које ни један превод, ма колико био снажан и надахнут – још увек није успео да обухвати.

Заиста, они који књиге Светога Писма читају на језицима на којима су и настале, итекако могу да осете да Дух дише у тим речима и ритму које њихово читање ствара. Данас је такав подвиг, захваљујући савременим технологијама, можда и лакши него икада раније.

Андреј Протић