Књига Немијина

А мјесеца Нисана године двадесете Артаксеркса цара бијаше вино пред њим, и ја узев вино дадох га цару. А пређе не бијах невесео пред њим.

And it came to pass in the month Nisan, in the twentieth year of Artaxerxes the king, [that] wine [was] before him: and I took up the wine, and gave [it] unto the king. Now I had not been [beforetime] sad in his presence.

И рече ми цар: што си лица невесела, кад нијеси болестан? није друго него туга у срцу. А ја се уплаших врло.

Wherefore the king said unto me, Why [is] thy countenance sad, seeing thou [art] not sick? this [is] nothing [else] but sorrow of heart. Then I was very sore afraid,

И рекох цару: да је жив цар довијека! како не бих био лица невесела, кад је град гдје су гробови мојих отаца опустио и врата му огњем спаљена?

And said unto the king, Let the king live for ever: why should not my countenance be sad, when the city, the place of my fathers' sepulchres, [lieth] waste, and the gates thereof are consumed with fire?

А цар ми рече: шта хоћеш? Тада се помолих Богу небескому,

Then the king said unto me, For what dost thou make request? So I prayed to the God of heaven.

И рекох цару: ако је угодно цару и ако ти је мио слуга твој, пошљи ме у Јудеју у град гдје су гробови отаца мојих да га саградим.

And I said unto the king, If it please the king, and if thy servant have found favour in thy sight, that thou wouldest send me unto Judah, unto the city of my fathers' sepulchres, that I may build it.

А цар ми рече, а жена његова сјеђаше до њега: колико ти времена треба на пут, и кад ћеш се вратити? И би угодно цару, и пусти ме кад му казах вријеме.

And the king said unto me, (the queen also sitting by him,) For how long shall thy journey be? and when wilt thou return? So it pleased the king to send me; and I set him a time.

Потом рекох цару: ако је угодно цару, да ми се да књига на кнезове преко ријеке да ме прате докле не дођем у Јудеју,

Moreover I said unto the king, If it please the king, let letters be given me to the governors beyond the river, that they may convey me over till I come into Judah;

И књига на Асафа чувара шуме цареве да ми да дрва за брвна на врата од двора уз дом Божји и за зид градски и за кућу у коју ћу ући. И даде ми цар, јер добра рука Бога мојега бјеше нада мном.

And a letter unto Asaph the keeper of the king's forest, that he may give me timber to make beams for the gates of the palace which [appertained] to the house, and for the wall of the city, and for the house that I shall enter into. And the king granted me, according to the good hand of my God upon me.

И тако дођох ка кнезовима преко ријеке, и дадох им књиге цареве. А цар посла са мном војводе и коњике.

Then I came to the governors beyond the river, and gave them the king's letters. Now the king had sent captains of the army and horsemen with me.

А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуга Амонац, би им врло мрско што дође човјек да се постара за добро синовима Израиљевијем.

When Sanballat the Horonite, and Tobiah the servant, the Ammonite, heard [of it], it grieved them exceedingly that there was come a man to seek the welfare of the children of Israel.

Потом дођох у Јерусалим, и бих ондје три дана.

So I came to Jerusalem, and was there three days.

Па устах ноћу с неколико људи, а никому не казах што ми је Бог мој дао у срце да учиним у Јерусалиму; и не имах кљусета са собом осим онога на ком јахах.

And I arose in the night, I and some few men with me; neither told I [any] man what my God had put in my heart to do at Jerusalem: neither [was there any] beast with me, save the beast that I rode upon.

И изидох ноћу на врата од долине, на извор змајевски, и на врата гнојна, и разгледах зидове Јерусалимске како бјеху разваљени и како му врата бјеху огњем попаљена.

And I went out by night by the gate of the valley, even before the dragon well, and to the dung port, and viewed the walls of Jerusalem, which were broken down, and the gates thereof were consumed with fire.

Отуда прођох на изворска врата и на царско језеро, а ондје не бјеше мјеста да кљусе пода мном пријеђе.

Then I went on to the gate of the fountain, and to the king's pool: but [there was] no place for the beast [that was] under me to pass.

Зато јахах уз поток по ноћи и разгледах зид, па се вратих на врата од долине, и тако дођох натраг.

Then went I up in the night by the brook, and viewed the wall, and turned back, and entered by the gate of the valley, and [so] returned.

Али поглавари не знадијаху куда сам ишао ни шта сам радио, јер до тада не бијах ништа рекао ни Јудејцима ни свештеницима ни кнезовима ни поглаварима ни другима који управљаху послом.

And the rulers knew not whither I went, or what I did; neither had I as yet told [it] to the Jews, nor to the priests, nor to the nobles, nor to the rulers, nor to the rest that did the work.

Зато им рекох: видите у каквом смо злу, Јерусалим пуст и врата му попаљена огњем; дајте да зидамо зидове Јерусалимске, да више не будемо руг.

Then said I unto them, Ye see the distress that we [are] in, how Jerusalem [lieth] waste, and the gates thereof are burned with fire: come, and let us build up the wall of Jerusalem, that we be no more a reproach.

И казах им како је добра рука Бога мојега нада мном и ријечи цареве које ми је рекао. Тада рекоше: устанимо и зидајмо. И укријепише им се руке на добро.

Then I told them of the hand of my God which was good upon me; as also the king's words that he had spoken unto me. And they said, Let us rise up and build. So they strengthened their hands for [this] good [work].

А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуга Амонац и Гисем Арапин, потсмијеваше нам се и ругаше нам се говорећи: шта то радите? да се нећете одметнути цару?

But when Sanballat the Horonite, and Tobiah the servant, the Ammonite, and Geshem the Arabian, heard [it], they laughed us to scorn, and despised us, and said, What [is] this thing that ye do? will ye rebel against the king?

А ја им одговорих и рекох: Бог небески даће нам срећу, а ми слуге његове устасмо и зидамо; али ви немате дијела ни права ни спомена у Јерусалиму.

Then answered I them, and said unto them, The God of heaven, he will prosper us; therefore we his servants will arise and build: but ye have no portion, nor right, nor memorial, in Jerusalem.