Јов, глава 4
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори?
Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си;
Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје?
Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?
Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању.
Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало.
У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе,
Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје,
И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мом накостријешише се.
Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас:
Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од Творца својега?
Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака;
Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навијек да нико и не опази.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.