Псалми Давидови

Господе! чуј молитву моју, и вика моја нек изађе преда те.

Немој одвратити лица својега од мене; у дан кад сам у невољи пригни к мени ухо своје, у дан кад те призивам, похитај, услиши ме.

Јер прођоше као дим дани моји, кости моје као топионица огорјеше.

Покошено је као трава и посахло срце моје, да заборавих јести хљеб свој.

Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје.

Постадох као гем у пустињи; ја сам као сова на зидинама.

Не спавам, и сједим као птица без друга на крову.

Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.

Једем пепео као хљеб, и пиће своје растварам сузама.

Од гњева твојега и срдње твоје; јер подигавши ме бацио си ме.

Дани су моји као сјен, који пролази, и ја као трава осуших се.

А ти, Господе, остајеш довијека, и спомен твој од кољена до кољена.

Ти ћеш устати, смиловаћеш се на Сион, јер је вријеме смиловати се на њ, јер је дошло вријеме;

Јер слугама твојим омиље и камење његово, и прах његов жале.

Тада ће се незнабошци бојати имена Господњега, и сви цареви земаљски славе његове;

Јер ће Господ сазидати Сион, и јавити се у слави својој;

Погледаће на молитву онијех који немају помоћи, и неће се оглушити молбе њихове.

Написаће се ово потоњему роду, и народ наново створен хвалиће Господа.

Што је приникао са свете висине своје, Господ погледао с неба на земљу.

Да чује уздисање сужњево, и одријеши синове смртне;

Да би казивали на Сиону име Господње и хвалу његову у Јерусалиму,

Кад се скупе народи и царства да служе Господу.

Строшио је на путу крјепост моју, скратио дане моје.

Рекох: Боже мој! немој ме узети у половини дана мојих. Твоје су године од кољена до кољена.

Давно си поставио земљу, и небеса су дјело руку твојих.

То ће проћи, а ти ћеш остати; све ће то као хаљина оветшати, као хаљину промијенићеш их и промијениће се.

Али ти си тај исти и године твоје неће истећи.

Синови ће слуга твојих живјети, и сјеме ће се њихово утврдити пред лицем твојим.