Псалам 102
Господе! чуј молитву моју, и вика моја нек изађе преда те.
Немој одвратити лица својега од мене; у дан кад сам у невољи пригни к мени ухо своје, у дан кад те призивам, похитај, услиши ме.
Јер прођоше као дим дани моји, кости моје као топионица огорјеше.
Покошено је као трава и посахло срце моје, да заборавих јести хљеб свој.
Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје.
Постадох као гем у пустињи; ја сам као сова на зидинама.
Не спавам, и сједим као птица без друга на крову.
Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.
Једем пепео као хљеб, и пиће своје растварам сузама.
Од гњева твојега и срдње твоје; јер подигавши ме бацио си ме.
Дани су моји као сјен, који пролази, и ја као трава осуших се.
А ти, Господе, остајеш довијека, и спомен твој од кољена до кољена.
Ти ћеш устати, смиловаћеш се на Сион, јер је вријеме смиловати се на њ, јер је дошло вријеме;
Јер слугама твојим омиље и камење његово, и прах његов жале.
Тада ће се незнабошци бојати имена Господњега, и сви цареви земаљски славе његове;
Јер ће Господ сазидати Сион, и јавити се у слави својој;
Погледаће на молитву онијех који немају помоћи, и неће се оглушити молбе њихове.
Написаће се ово потоњему роду, и народ наново створен хвалиће Господа.
Што је приникао са свете висине своје, Господ погледао с неба на земљу.
Да чује уздисање сужњево, и одријеши синове смртне;
Да би казивали на Сиону име Господње и хвалу његову у Јерусалиму,
Кад се скупе народи и царства да служе Господу.
Строшио је на путу крјепост моју, скратио дане моје.
Рекох: Боже мој! немој ме узети у половини дана мојих. Твоје су године од кољена до кољена.
Давно си поставио земљу, и небеса су дјело руку твојих.
То ће проћи, а ти ћеш остати; све ће то као хаљина оветшати, као хаљину промијенићеш их и промијениће се.
Али ти си тај исти и године твоје неће истећи.
Синови ће слуга твојих живјети, и сјеме ће се њихово утврдити пред лицем твојим.