Псалми Давидови

Господе! ти ме кушаш и знаш.

Ти знаш кад сједем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека;

Кад ходим и кад се одмарам, ти си око мене, и све путове моје видиш.

Још нема ријечи на језику мом, а ти, Господе, гле, већ све знаш.

Састраг и спријед ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.

Чудно је за ме знање твоје, високо, не могу да га докучим.

Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао?

Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си.

Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:

И ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја.

Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене.

Ни мрак неће замрачити од тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело.

Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.

Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро.

Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској..

Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени, кад их још није било ниједнога.

Како су ми недокучљиве помисли твоје, Боже! Како им је велик број!

Да их бројим, више их је него пијеска. Кад се пробудим, још сам с тобом.

Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.

Они говоре ружно на тебе; узимају име твоје узалуд непријатељи твоји.

Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на тебе?

Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.

Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.

И види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни.