Псалми Давидови

Глас мој иде к Богу, и ја призивљем њега; глас мој иде к Богу, и он ће ме услишити.

У дан туге своје тражих Господа; ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се; душа моја неће да се утјеши.

Помињем Бога, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.

Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не могу говорити.

Пребрајам старе дане и године од вијекова.

Опомињем се пјесама својих ноћу; разговарам се са срцем својим, и испитујем дух свој:

"Зар ће се довијека гњевити на нас Господ, и неће више љубити?

Зар је засвагда престала милост његова, и ријеч се прекинула од кољена на кољено?

Зар је заборавио милостив бити и у гњеву затворио милосрђе своје?"

И рекох: жалосна је за мене ова промјена деснице вишњега.

Памтим дјела Господња; памтим пређашње чудо твоје.

Мислио сам о свијем дјелима твојим, размишљао о радњи твојој;

Боже! пут је твој свет; који је Бог тако велик као Бог наш?

Ти си Бог, који си чинио чудеса, показивао силу своју међу народима;

Мишицом си одбранио народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове.

Видјеше те воде, Боже, видјеше те воде, и устрепташе, и бездане се задрмаше.

Из облака лијаше вода, облаци даваху глас, и стријеле твоје лећаху.

Грмљаху громови твоји по небу; муње твоје сијеваху по васиљеној, земља се тресијаше и њихаше.

По мору бијаше пут твој, и стазе твоје по великој води, и траг твој не познаваше се.

Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.