Књига Проповједникова

Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то бјеше таштина.

I said in mine heart, Go to now, I will prove thee with mirth, therefore enjoy pleasure: and, behold, this also [is] vanity.

Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш?

I said of laughter, [It is] mad: and of mirth, What doeth it?

Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

I sought in mine heart to give myself unto wine, yet acquainting mine heart with wisdom; and to lay hold on folly, till I might see what [was] that good for the sons of men, which they should do under the heaven all the days of their life.

Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

I made me great works; I builded me houses; I planted me vineyards:

Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;

I made me gardens and orchards, and I planted trees in them of all [kind of] fruits:

Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;

I made me pools of water, to water therewith the wood that bringeth forth trees:

Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;

I got [me] servants and maidens, and had servants born in my house; also I had great possessions of great and small cattle above all that were in Jerusalem before me:

Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

I gathered me also silver and gold, and the peculiar treasure of kings and of the provinces: I gat me men singers and women singers, and the delights of the sons of men, [as] musical instruments, and that of all sorts.

И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

So I was great, and increased more than all that were before me in Jerusalem: also my wisdom remained with me.

И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему какога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.

And whatsoever mine eyes desired I kept not from them, I withheld not my heart from any joy; for my heart rejoiced in all my labour: and this was my portion of all my labour.

А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

Then I looked on all the works that my hands had wrought, and on the labour that I had laboured to do: and, behold, all [was] vanity and vexation of spirit, and [there was] no profit under the sun.

Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човјек који би настао послије цара? што је већ учињено.

And I turned myself to behold wisdom, and madness, and folly: for what [can] the man [do] that cometh after the king? [even] that which hath been already done.

И видјех да је боља мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака.

Then I saw that wisdom excelleth folly, as far as light excelleth darkness.

Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свјема.

The wise man's eyes [are] in his head; but the fool walketh in darkness: and I myself perceived also that one event happeneth to them all.

Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.

Then said I in my heart, As it happeneth to the fool, so it happeneth even to me; and why was I then more wise? Then I said in my heart, that this also [is] vanity.

Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник довијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мудрац умире као и безумник.

For [there is] no remembrance of the wise more than of the fool for ever; seeing that which now [is] in the days to come shall all be forgotten. And how dieth the wise [man]? as the fool.

Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

Therefore I hated life; because the work that is wrought under the sun [is] grievous unto me: for all [is] vanity and vexation of spirit.

И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.

Yea, I hated all my labour which I had taken under the sun: because I should leave it unto the man that shall be after me.

И ко зна хоће ли бити мудар или луд? и опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

And who knoweth whether he shall be a wise [man] or a fool? yet shall he have rule over all my labour wherein I have laboured, and wherein I have shewed myself wise under the sun. This [is] also vanity.

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.

Therefore I went about to cause my heart to despair of all the labour which I took under the sun.

Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

For there is a man whose labour [is] in wisdom, and in knowledge, and in equity; yet to a man that hath not laboured therein shall he leave it [for] his portion. This also [is] vanity and a great evil.

Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем?

For what hath man of all his labour, and of the vexation of his heart, wherein he hath laboured under the sun?

Јер су сви дани његови мука а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

For all his days [are] sorrows, and his travail grief; yea, his heart taketh not rest in the night. This is also vanity.

Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.

[There is] nothing better for a man, [than] that he should eat and drink, and [that] he should make his soul enjoy good in his labour. This also I saw, that it [was] from the hand of God.

Јер ко је јео и уживао више него ја?

For who can eat, or who else can hasten [hereunto], more than I?

Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.

For [God] giveth to a man that [is] good in his sight wisdom, and knowledge, and joy: but to the sinner he giveth travail, to gather and to heap up, that he may give to [him that is] good before God. This also [is] vanity and vexation of spirit.