Пјесма над пјесмама

Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу.

Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама.

Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак грлу мојему.

Уведе ме у кућу гдје је гозба а застава му је љубав к мени.

Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.

Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.

Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

Проговори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.

Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.

Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чује се у нашој земљи.

Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.

Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.

Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.

Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздијељеним.