Пјесма над пјесмама

Драги мој сиђе у врт свој, к лијехама мириснога биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.

Ја сам драгога својега, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.

Лијепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.

Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду.

Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.

Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја;

Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и назваше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.

Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?

Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.

Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.

Врати се, врати се Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? као чете војничке.