Плач Јеремијин

Ја сам човјек који видјех муку од прута гњева његова.

Одведе ме и оправи ме у таму а не на видјело.

Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.

Учини, те ми остарје тијело и кожа, потр кости моје.

Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.

Посади ме у таму као умрле одавна.

Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.

Кад вичем и вапијем, одбија молитву моју.

Загради путове моје тесанијем каменом, и преврати стазе моје.

Поста ми као медвјед у засједи, као лав у потаји.

Помете путове моје, и раздрије ме, и уништи ме.

Натеже лук свој, и метну ме стријели за биљегу.

Устријели ме у бубреге стријелама из тула својега.

Постах потсмијех свему народу својему и пјесма њихова по вас дан.

Насити ме горчином, опоји ме пеленом.

Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.

Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.

И рекох: пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Опомени се муке моје и јада мојега, пелена и жучи.

Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.

Али ово напомињем срцу својему, те се надам:

Милост је Господња што не изгибосмо сасвијем, јер милосрђа његова није нестало.

Понавља се свако јутро; велика је вјера твоја.

Господ је дио мој, говори душа моја; зато ћу се у њега уздати.

Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.

Добро је мирно чекати спасење Господње.

Добро је човјеку носити јарам за младости своје.

Сам ће сједјети и мучати, јер Бог метну бреме на њ.

Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.

Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.

Јер Господ не одбацује за свагда.

Јер ако и уцвијели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.

Јер не мучи из срца својега ни цвијели синова човјечјих.