Осија, глава 13
Кад Јефрем говораше, бјеше страх; бјеше се узвисио у Израиљу; али се огријеши о Вала, те умрије.
И сада једнако гријеше и граде себи лијући од сребра својега по разуму својему ликове, који су сви дјело умјетничко, а они говоре за њих: људи који приносе жртве нека цјелују теоце.
Зато ће бити као облак јутарњи и као роса која у зору падне, па је нестане, као пљева, коју односи вјетар с гумна, и као дим из димњака.
А ја сам Господ Бог твој од земље Мисирске, и Бога осим мене нијеси познао, и осим мене нема ко би спасао.
Ја те познах у пустињи, у земљи засушеној.
Имајући добру пашу бијаху сити; али чим се наситише, понесе се срце њихово, зато ме заборавише.
Зато ћу им бити као лав, као рис вребаћу их на путу.
Срешћу их као медвједица којој узму медвједиће, и растргаћу им све срце њихово и изјешћу их ондје као лав; звијерје пољско раскинуће их.