Еванђеље по Марку

И отиде оданде и дође, у пратњи својих ученика, у своју постојбину.

И кад дође субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху, дивљаху се и говораху: Откуда овоме то и каква је то мудрост што је овоме дана? И така чудеса чини!

Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов - И нису ли сестре његове ту, код нас? И саблажњаваху се о њега.

А Исус им рече: Нигде није пророк без части до у постојбини својој, у роду своме и у дому своме.

И не могаше онде ниједнога чуда учинити, осим што мало болесника излечи метнувши на њих руке.

И чуђаше се њихову неверовању. И иђаше по околним селима и учаше.

И дозва дванаесторицу, поче их слати по двојицу и даде им власт над нечистим духовима.

И заповеди им да ништа не узму на пут осим једнога штапа; ни хлеба, ни торбе, ни новаца у појасу,

него са сандалама на ногама, и не облачити две хаљине.

И рече им: Где уђете у дом, онде останите док не одете оданде.

И које вас место не прими и неће да вас чују, отидите оданде и отресите прах са ногу својих, за сведочанство њима.

И отидоше и приповедаху да се треба кајати.

И тераху напоље многе демоне, мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху их.

И чу цар Ирод за њега - јер се беше разгласило име његово - и рече. Јован Крститељ је устао из мртвих, и зато раде силе у њему.

Други говораху: То је Илија. Трећи говораху: То је пророк као један од пророка.

А кад чу Ирод, рече: Јован кога сам ја посекао, он уста из мртвих.

Ирод, наиме, посла те ухватише Јована, и свеза га у тамници, због Иродијаде, жене Филипа, брата свога, што се ожени њоме.

Јован, наиме, говораше Ироду: Не можеш ти имати жене брата свога.

А Иродијада беше кивна на њега и хтела га је убити, али није могла.

Јер се Ирод бојао Јована, знајући га да је човек праведан и свет, и чувао га је. Кад га је слушао, био је великој неприлици, али га је ипак слушао.

И дође згодан дан, кад је Ирод на дан свога рођења приредио част својим великанима, војводама и првацима галилејским.

Тада уђе кћи Иродијадина и игра, и угоди Ироду и његовим гостима. И рече цар девојци: Ишти од мене што год хоћеш, и даћу ти!

И закле јој се: Што год заиштет од мене, даћу ти, па и половину царства свога!

А она изиђе и рече матери својој: Шта да иштем? А она рече: Главу Јована Крститеља.

И одмах брзо уђе к цару и заиска: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља.

И сневесели се цар врло, али због заклетве и гостију не хтеде је одбити.

И одмах посла цар џелата и заповеди му да донесе главу његову. Овај отиде, посече га у тамници

и донесе главу његову на тањиру и даде је девојци, а девојка је даде матери својој.

Кад то чуше ученици његови, дођоше, узеше тело његово и метнуше га у гроб.

А апостоли се скупише око Исуса и јавише му шта су све учинили и шта су све људе научили.

И рече им: Ходите ви сами у пуст крај и одморите се мало. Јер су многи долазили и одлазили, и нису имали кад ни јести.

И отидоше чамцем у пуст крај сами.

Али их људи видеше кад иђаху, многи дознаше, стекоше се онде пешке из свију градова и стигоше пре њих онамо.

И кад изиђе виде много народа, и сажали му се, јер беху као овце без пастира. И поче их учити много.

А пред вече приступише му ученици његови и рекоше: Крај је пуст, а већ је касно.

Отпусти их нека оду до околних мајура и села и купе себи шта ће јести.

А он одговори и рече им: Подајте им ви да једу! И рекоше му: Да одемо да купимо за две стотине динара хлеба и да им дамо да једу?

А он им рече: Колико хлебова имате? Идите, видите! И кад видеше, рекоше: Пет, и две рибе.

Тада им заповеди да се сви у гомилама пруже по зеленој трави.

И пружише се у гомилама по сто и по педесет.

И узе оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови и наломи хлебове и даде их ученицима да их метну пред њих. И оне две рибе раздели свима.

И сви једоше и наситише се.

И накупише комада, дванаест пуних котарица, и од риба.

А јело је од тих хлебова пет хиљада људи.

И одмах натера ученике своје да уђу у чамац и да иду напред на другу страну, према Витсаиди, док он не отпусти народ.

И кад их отпусти, отиде на гору да се помоли Богу.

А увече беше чамац насред мора, а он сам на земљи.

И виде их где се муче веслајући, јер су имали противан ветар - и око четврте ноћне страже дође к њима идући по мору. И хтеде их мимоићи.

А кад га видеше где иде по мору, мишљаху да је утвара, и повикаше.

Јер су га сви видели и поплашили се. А он одмах проговори с њима и рече им: Не бојте се, ја сам, не плашите се!

И уђе к њима у чамац, и стаде ветар. И запрепастише се врло.

Јер нису разумели чудо с хлебовима, него им срце беше отврдло.

И пређоше на другу страну и дођоше у Гинесарет, и присташе ту.

И кад изиђоше из чамца, одмах га познаше људи,

оптрчаше сав онај крај и почеше на одрима носити болеснике свуда где су чули да је он.

И где је улазио у села, градове или мајуре, по трговима метаху болеснике и мољаху га да се дотакну бар скута од хаљине његове - и оздрављаху сви који га се дотицаху.