Дела апостолска
Дела апостолска, глава 14
У Икониуму уђоше заједно у синагогу јудејску и говораху тако да поверова велико мноштво Јудеја и Грка.
Али неверни Јудеји подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу.
Ови ипак осташе доста времена (онде) и проповедаху слободно, уздајући се у Господа, који је сведочио за реч благодати своје и давао те они чињаху знаке и чудеса.
А становништво градско раздели се; једни беху с Јудејима, а други с апостолима.
А кад налише и незнабошци и Јудеји са својим поглаварима да их злоставе и да их побију камењем,
они дознаше и побегоше у градове ликаонске, Листру и Дерву и у околину њихову.
И онде проповедаху еванђеље.
А у Листри беше један човек, немоћан у ногама, хром од утробе матере своје, који никад није ходио.
Он слушаше Павле где говори. Овај погледа на њега и кад виде да верује да ће оздравити,
рече снажним гласом: Устани на ноге своје управо! И скочи и хођаше.
А кад народ виде шта учини Павле, подигоше глас свој говорећи ликаонски: Богови посташе као људи и сиђоше к нама!
И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер је он говорио.

А свештеник Зевса који је био пред градом, доведе бикове и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву.
А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје и скочише међу народ вичући
и говорећи: Људи, зашто чините то? И ми смо смртни људи, као и ви, који вам проповедамо да се од ових идола обратите Богу живоме, који створи небо, земљу, море и све што је у њима,
који у прошлим временима пусти све народе да иду својим путевима,
али ипак не остави себе неосведочена, чинећи добро, дајући вам с неба дажд и године родне, пунећи срца ваша јелом и весељем.
Овим речима једва умирише народ да им не приносе жртве.
Али дођоше Јудеји из Антиохије и Икониума; подговорише народ, засуше Павла камењем и извукоше га из града, мислећи да је умро.
Али ученици га опколише, и он устаде и уђе у град. Сутрадан отиде с Варнавом у Дерву.
Пошто овоме граду проповедише еванђеље и стекоше много ученика, вратише се у Листру, Икониум и Антиохију,
утврђујући душе ученика, светујући их да остану у вери и (говорећи) да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божје.
И кад им по свима црквама поставише старешине, уз молитву и пост предадоше их Господу у кога су веровали.
Тада прођоше Писидију и дођоше у Памфилију,
Оданде отпловише у Антиохију, одакле беху предани благодати Божјој на дело које су свршили.
Кад дођоше, сабраше цркву и казаше све што је Бог учинио с њима, и да је отворио незнабошцима врата вере.
И осташе дуже времена с ученицима.