Дела апостолска

А кад Аполос беше у Коринту, Павле прође горње земље и дође у Ефес. Ту нађе неке ученике

и рече им: Јесте ли примили Духа светога кад сте поверовали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има дух свети.

А он рече: каквим сте се, дакле, крштењем крстили? А они рекоше: Јовановим крштењем.

Тада Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања и говорио је народу да верује у онога који ће доћи за њим, т.ј. у Исуса.

Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.

И кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораху језике и прорицаху.

А беше људи свега око дванаест.

И уђе у синагогу и проповедаше онде слободно три месеца, говорећи им и трудећи се да их задобије за царство Божје.

А кад неки осташе упорни и неверни и ружаху науку пред народом, одступи од њих, одлучи ученике и проповедаше сваки дан у школи некога Тирана.

Ово је било две године, тако да су сви који су живели у Азији, и Јудеји и Грци, чули реч Господњу.

А Бог је необична чудеса чинио рукама Павловим,

тако да су и његове убрушчиће и кецеље носили на болеснике, иони се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.

Тада почеше и неки од Јудеја који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати име Господа Исуса над онима у којима беху зли духови и рекоше: Заклињем вас Исусом кога Павле проповеда.

Седам синова једног јудејског првосвештеника Скевер чињаху ово.

А зли дух одговори им: Исуса познајем, и Павла знам; али ко сте ви?

И скочи на њих човек у коме беше зли дух, надвлада их све и савлада, тако да су голи и израњени утекли из оне куће.

Ово дознадоше сви Јудеји и Грци који живљаху у Ефесу, и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.

Многи од оних који су веровали, долажаху, признаваху грехе своје и казиваху дела своја.

Многи од оних који чараху, сабраше књиге своје и спалише их пред свима. Прорачунаше и нађоше да су вредиле педесет хиљада сребра.

Тако је силно расла и јачала реч Господња.

После овога намисли Павле да прође Македонију и Ахају и да онда иде у Јерусалим. Рече: Пошто будем тамо, морам и Рим видети.

И посла у Македонију двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, а сам оста још неко време у Азији.

У то време подиже се не мала буна због науке.

Некакав златар, по имену Димитрије, који је правио сребрне храмове Артемидине и (тако) мајсторима давао не малу зараду,

скупи ове и мајсторе других оваквих ствари и рече: Људи, ви знате да ми од овога посла живимо.

Али видите и чујете да овај Павле, говорећи да то нису богови што се рукама људским граде, наговори и одврати многи народ не само у Ефесу него готово по свој Азији.

Али не прети само та опасност да ће нам пропасти овај занат, него се неће марити ни за храм велике богиње Артемиде, и пропашће величанство оне коју сва Азија и сав свет поштује.

А кад чуше ово, напунише се гнева и викаху: Велика је Артемида ефеска!

И напуни се град буне, и навалише једнодушно у позориште и одвукоше и Македонце Гаја и Аристарха, пратиоце Павлове.

А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.

А и неки од Азиарха, који му беху пријатељи, послаше к њему и световаху га да не иде у позориште.

Међутим, једни викаху једно, а други друго; јер збор беше смућен, и највише их није знало зашто су се скупили.

Из гомиле доведоше Александра кога су Јудеји изгурали напред. Александар махну руком и хтеде се бранити пред народом.

Али, кад га познаше да је Јудејин, повикаше сви у глас и викаху око два часа: Велика је Артемида ефеска!

А кад писар утиша народ, рече: Ефесци, ко је тај човек који не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њезина кипа који је пао с неба?

Кад, дакле, то нико не може порећи, ваља ви да будете мирни и ништа нагло дане чините.

Доведосте ове људе који нити су покрали храм нити хуле на нашу богињу.

А Димитрије и мајстори који су с њим, ако имају какву тужбу, има дана кад се суди и има проконзула; нека туже један другога.

Ако ли још што тражите, решиће се у законитој скупштини.

Јер нам прети опасност да будемо тужени за данашњу буну, јер нема ниједнога узрока којим бисмо се могли оправдати за ову буну. И кад ово рече, распусти народ који се беше скупио.