Дела апостолска

А кад дође педесети дан, беху сви заједно на једном месту.

И уједнапут наста хука с неба као кад дува силан ветар, и напуни сву кућу где су седели.

И показаше им се језици као огњени, који се разделише и седе на свакога од њих по један.

И сви се напунише Духа светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да говоре.

А у Јерусалиму живљаху побожни Јудеји из свакога народа под небом.

И кад наста ова хука, скупи се народ и смете се, јер свако од њих слушаше где они говоре његовим језиком.

И дивљаху се и чуђаху се говорећи: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?

Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:

Парћани, Миђани, Еламљани, који смо из Месопотамије, Јудеје и Кападокије, Понта и Азије,

Фригије и Памфилије, Египта и крајева ливијских код Кирине, и ми из Рима,

Јудеји и проселити, Крићани и Арапи: чујемо их где нашим језицима јављају велика дела Божја.

И сви се дивљаху и питаху један другога: Шта ће ово бити?

А други се подсмеваху и говораху: Напили су се новога вина.

А Петар стаде с једанаесторицом, подиже глас свој и рече им: Јудеји и ви сви који живите у Јерусалиму! Ово знајте, и чујте моје речи!

Нису ови, као што ви мислите, пијани, јер је (тек) трећи час дана,

него је ово оно што је рекао пророк Јоиљ:

"У последње дане, говори Бог, излићу од Духа свога на све људе: и пророковаће синови ваши и кћери ваше; младићи ваши виђаће утваре и старци ваши сниваће снове.

Па и на слуге своје и на слушкиње своје излићу у те дане од Духа свога, и пророковаће.

Чинићу чудеса на небу горе и знаке на земљи доле: крв, огањ и пушење дима.

Сунце ће се претворити у таму и месец у крв, пре него што дође велики и славни дан Господњи.

И сваки који призове име Господње, спашће се".

Људи Израиљци, чујте ове речи: Исус Назарећанин (беше) човек кога је Бог пред вама потврдио силама, чудесима и знацима што их је Бог преко њега учинио међу вама, као што и сами знате.

Овога ви, пошто је по одређеној вољи и промислу Божјем предан, преко руку безаконика на крст приковасте и убисте.

Али Бог раздреши смртне болове и подиже га; јер не беше могуће да га смрт држи.

Јер Давид каже за њега: "Једнако гледах Господа пред собом, јер ми је с десне стране, да се не пољуљам.

Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој; а још ће и тело моје почивати у нади,

јер нећеш оставити душе моје у аду, нити ћеш дати да светац твој види трухљења.

Показао си ми путеве живота, напунићеш ме весеља пред лицем својим".

Браћо, могу вам слободно говорити о патријарху Давиду: он умре и би укопан, и гроб је његов међу нама до овога дана.

Али, како је био пророк и како је знао да му сеБог заклетвом заклео да ће од рода његових бедара посадити на престо његов,

предвидевши рече за ускрс Месијин, да сеон не остави у аду и да тело његово не виде трухљења.

Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци.

Подигнут, дакле, десницом Божјом и примивши од Оца обећанога светога Духа, изли ово што ви видите и чујете.

Јер се није Давид попео на небо, него каже сам: "Рече Господ Господу моме: Седи мени с десне стране

док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима".

Тврдо, дакле, нека зна сав дом Израиљев, да га је Бог начинио Господом и Месијом, овога Исуса кога сте ви распели.

А кад чуше ово, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта да чинимо, људи и браћо?

А Петар им (рече): Покајте се, и нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење ваших греха, и примићете дар светога Духа.

Јер је за вас обећање и за децу вашу и за све даљне, које ће год дозвати Господ, Бог наш.

И још многим другим речима сведочаше и позиваше их: Спасите се од овога поквареног рода!

Који, дакле, примише реч његову, крстише се, и додаде се тога дана (цркви) око три хиљаде душа.

И осташе једнако у науци апостолској и у (братској) заједници, у ломљењу хлеба и у молитви.

А у све уђе страх, јер су апостоли чинили многа чудеса и знаке.

А сви који су веровали, били су заједно и имали су све заједно.

Продавали су што су имали и новац су раздавали свима, како је ко требао.

Сваки дан беху једнако једнодушно у храму, ломљаху хлеб по кућама, примаху храну с радошћу и с простим срцем,

слављаху Бога и сав их је народ волео. А Господ сваки дан додаваше (цркви) оних који се спасаваху.