Дела апостолска
Дела апостолска, глава 22
Људи, браћо и оцеви! Чујте што имам сад на обрану своју да вам кажем.
Кад чуше да им јеврејски проговори, настаде још већа тишина. И Павле рече:
Ја сам Јудејин рођен у Тарсу киликијскоме, али сам одгојен у овоме граду, код ногу Гамалилових, научен тачном познавању закона отаца наших и бејах ревнитељ Божји, као што сте ви сви данас.


Ја ту науку смртно гоних, вежући и предајући у тамницу и људе и жене.
Сведоци су ми првосвештеник и цео сабор старешина. Ја сам и посланице примао на браћу у Дамаску, да свезане доведем у Јерусалим оне што бејаху онамо, да се казне.
Идући путем и приближујући се Дамаску, око подне одједном блесну велика светлост с неба около мене.
Падох на земљу и чух глас који ми говори: Савле, Савле, зашто ме гониш?
А ја одговорих: Ко си ти, Господе? А он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, кога ти гониш.
Они који беху са мном видеше светлост и уплашише се, али не чуше гласа који ми говораше.
И ја рекох: Шта ћу чинити, Господе? - А Господ ми рече: Устани, иди у Дамаск и тамо ће ти се казати све што треба да чиниш.
И како од оне силне светлости ништа нисам видео, ухватише ме за руку они који беху са мном, и дођох у Дамаск.
Неки Ананија, човек побожан по закону, добро посведочен од свију Јудеја који живе у Дамаску,
дође к мени и рече ми: Савле брате, прогледај! И у тај час поврати ми се вид и погледах на њ.
Он рече: Бог отаца наших одреди те да познаш вољу његову и да видиш Праведника, и да чујеш глас из уста његових,


јер ћеш му бити сведок пред свим људима за ово што си видио и чуо.
И сад што оклеваш? Устани, крсти се и опери се од греха својих, призвавши име Господње.
Пошто се вратих у Јерусалим, док се мољах у храму, дођох у занос,
и видех Господа који ми говори: Похитај да изиђеш из Јерусалима, јер они неће примити сведочанства твога за мене!
И ја рекох: Господе, сами знају да сам ја метао у тамнице и био по синагогама оне који у те верују,
и кад се проливаше крв Стефана, сведока твога, и ја ту бејах и пристајах на смрт његову и чувах хаљине оних који га убијаху.
Тад ми он рече: Иди, послаћу те далеко к народима...
Они га слушаше до ове речи, али тада подигоше глас говорећи: Узми са земље таквог човека! Није он достојан да живи!
И они викаху и збациваху хаљине своје и бацаху прашину у ваздух.
Трибун заповеди да се Павле одведе у тврђаву, и да нека га батинама муче, да се сазна зашто су толико викали на њега.
Кад га притегоше да га ишибају, рече Павле центуриону који беше онде: Зар ви можете ишибати римског грађанина?, и још без суда?
Кад то чу центурион, приђе к трибуну да га извести, говорећи му: Шта то чиниш?, овај је човек Римљанин.
Приступивши к њему, рече трибун Павлу: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? Јесам - одговори Павле.
А трибун одговори: За велику цену сам ја то грађанство добио. - А ја сам се у њему родио, - рече Павле.
Тада одступише одмах од њега они што су имали да га муче, и трибун, видећи да је он Римљанин, уплаши се што га беше дао свезати.
Сутрадан желећи тачно знати зашто га Јудеји туже, пусти га трибун из окова, заповеди да се саберу првосвештеници и цео њихов синедрион, и изводивши Павла, постави га усред њих.