Дела апостолска

А кад би одређено да идемо у Италију, предаше Павла и друге неке сужње капетану царске чете, по имену Јулију.

Уђосмо у лађу адрамитску, која је имала пловити у азиска места, и отискосмо се; а био је с нама Македонац Аристарх из Солуна.

Други дан дођосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом лепо поступао, допусти му да оде до својих пријатеља и да се ови постарају за њега.

Кад се оданде одвезосмо, због противног ветра пловисмо поред Кипра.

Препловисмо пучину киликиску и памфилиску и дођосмо у Миру ликиску.

Онде капетан нађе једну александриску лађу која је пловила у Италију и метну нас у њу.

А како смо много дана споро пловили и једва дошли према Книду, јер нам није дао ветар, код Салмоне пловисмо поред Крита.

Једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра пристаништа, близу кога беше град Ласеја.

Како је већ било прошло много времена, а и пловљење већ није било сигурно, јер је већ и пост био прошао, световаше Павле

и рече им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе, него и нашег живота.

Али је капетан више веровао крмару и господару од лађе него ли Павловим речима.

Како пристаниште није било згодно за зимовање, већина је световала да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финикса и онде да зимују. То је пристаниште критско, отворено према југозападу и северозападу.

И кад дуну југ, мишљаху да могу извршити своју намеру, дигоше сидра и пловљаху покрај Крита.

Али после кратког времена захвати лађу буран ветар који се зове североисточњак.

Кад понесе лађу и ова се не могаше противити ветру, предадосмо се ветру и носио нас је.

А кад прођосмо мимо једно мало острво које се зове Клауда, једва се могосмо дочепати чамца.

Дигоше га горе, употребише подупираче и везаше лађу ужетом. Бојећи се да не дођу у Сирту, спустише справу и тако су даље пловили.

Али како нам је бура веома досађивала, сутрадан избацише товаре,

а у трећи дан својим рукама избацише справе лађарске.

Како се више дана не показаше ни сунце ни звезде, а бура је била велика, то смо најпосле изгубили сваку наду да ћемо се спасти.

Како се задуго није јело, дође Павле међу њих и рече: Требали сте ме, људи, послушати и не отискивати се од крита, па имати ове муке и штете.

А сад вас молим да будете добре воље; јер ниједна душа од вас неће пропасти, само лађа.

Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим

и рече: "Не бој се, Павле! Ти мораш доћи пред цара. И, ево, поклонио ти је Бог све који се возе с тобом".

Зато, људи, не бојте се! Ја верујем Богу да ће тако бити као што ми је речено.

Али ваља нам доћи на једно острво.

А кад дође четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, у помоћи опазише лађари да се приближују некаквој земљи.

Измерише дубину и нађоше двадесет хвати; и прошавши мало, опет измерише, и нађоше петнаест хвати.

Бојећи се да не наиђемо где на прудовита места, са стражњега краја лађе бацише четири сидра и жељаху да сване.

А кад лађари покушаше да побегну из лађе и спустише чамац у море, изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте сидра,

рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасти.

Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде (у море).

А у свануће мољаше Павле све да једу и рече: Четрнаести је дан данас како чекате и без хране остасте, и ништа не окусисте.

Зато вас молим да једете: јер је то за ваше спасење. Ниједноме од вас длака с главе неће отпасти.

То рече, узе хлеб, захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.

Тада се сви развеселише, па и једоше.

А беше нас у лађи душа свега 276.

Кад се наситише јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

А кад свану, не познаше земље; али угледаше некакав залив с обалом на коју су, ако буде могуће, хтели да натерају лађу.

Одрешише сидра и пустише их у море, па одрешише и ужа на крмама, наместише предње једро према ветру и иђаху према обали.

А кад наиђоше на пруд, наседе лађа: предњи део насади се и није се могао помакнути, а стражњи се део разби од силе (валова).

А војници се договорише да побију сужње, да не би који испливао и утекао.

Али капетан хтеде да сачува Павла, и забрани њихову намеру: заповеди онима који су знали пливати, да први скоче у воду и изиђу на земљу,

а остали (изиђоше), једни на даскама, а други на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.