Дела апостолска

Кад би одређено да се укрцамо за Италију, предаше Павла и друге неке сужње једном центуриону царске кохорте, по имену Јулију.

Укрцасмо се у лађу Адрамитску, која је пловила уз Азијску обалу, и кренусмо. С нама бијаше Аристарх, Македонац из Солуна.

Сутрадан стигосмо у Сидон. И Јулије, који лепо поступаше с Павлом, допусти му да обиђе своје пријатеље и да прими помоћ њихову.

Отпловивши оданде, путовасмо уз оток Кипар, јер ветрови беху противни.

Препловивши Киликијску и Памфилијску пучину, стигосмо у Миру Лицијску,

и онде нашавши центурион лађу Александријску, која је путовала за Италију, укрца нас у њу.

Много смо дана пловили споро, и с муком дођосмо према Книду, где нам ветар није дао да пристанемо. Прођосмо тад испод Крита, према рту Салмоне, и пловећи поред краја,

једва стигосмо на место које се зове Добра пристаништа, близу кога је град Ласеја.

И пошто прође много времена, и пловљење постајаше опасно, јер и пост већ беше прошао, то Павле опомену људе,

говорећи им: Људи, видим да пут наш неће бити без опасности и без велике штете не само товара и лађе него и живот наших.

Али центурион послуша више кормилара и господара лађе него ли Павлове речи;

и како пристаниште не беше згодно за зимовање, већи део људи беше мишљења да се одвеземо оданде и да се настоји доћи до Феникса, пристаништа Критског, које гледа к југу и к северо-западу, и онде да се зимује.

Дуну умерен југ и они, мислећи да им је пут обезбеђен, дигоше сидро и почеше пловити уздуж Крита.

Али мало затим подиже се на острво бесан ветар северо-источњак.

Лађа се оте, а да не могаше одолети ветру, и предаде се валовима који нас ношаху.

Прођосмо поред једног малог острва, које се зове Клауда, и једва могосмо дохватити чамац;

и пошто га издигосмо, притрчасмо да осигурамо лађу и подвезасмо је; али бојећи се да не удари на Сирте, спустисмо једра. Тако пустисмо да нас ветар тера.

Али како нас је олуја јако тукла, сутрадан поче се избацивати товар у море,

а трећега дана својим рукама избацисмо и алат лађарски.

Ни сунце ни звезде се за много дана не показаше, а олуја беше тако јака да изгубисмо сву наду да ћемо се избавити.

Одавна се није ни јело узимало. Тад Павле, ставши пред њих, рече: Требаше људи мене послушати и не отискивати се од Крита и имати све ове муке и штете.

Али вас сад молим да не клонете духом, јер ни један од вас се неће изгубити, само ће лађа да пропадне.

Ову ноћи појави ми се анђео Бога, чији сам ја и коме служим,

и рече ми: Не бој се Павле ти требаш да изиђеш пред цара и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

Зато се не бојте, људи, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено,

али ваља да се натерамо на какво острво.

Кад би четрнаеста ноћ и ветар нас тераше по јадранској пучини, око поноћи изгледа морнарима да се приближујемо некој земљи.

Измеривши дубину нађоше двадесет хвати. Мало даље опет измерише и нађоше петнаест хвати.

Бојећи се да не ударе на прудове, бацише с крме четири сидра и с нестрпљењем чекаху да сване.

Али како морнари гледаху да побегну из лађе, и већ спуштаху чамац у море, изговарајући се као да хоће да спусте сидра с кљуна,

рече Павле центуриону и војницима: Ако ови не остану на лађи, не можете ви да се избавите.

Тада војници одрезаше ужа од чамца и пустише га да падне у море.

Прије сванућа моли Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан откако се непрестано у бризи мучите и ништа не једете.

Зато вас молим да једете, да окрепите свој живот, а ни једноме од вас длака с главе неће отпасти.

Рекавши ово узе хлеб, и пошто даде хвалу Богу пред свима, преломи га и поче јести.

Тад се сви разабраше и почеше такође јести.

У лађи беше нас свега двеста и седамдесет и шест душа.

Пошто се довољно наједоше, олакшаше лађу, избацивши и пшеницу у море.

Кад освану дан, не препознаше земљу, али угледавши један залив са плитком обалом, договорише се, ако буде могуће, да на њу навуку лађу.

Дрешише сидра да их спусте у море и олабавише у исто вријеме и конопе од кормила; развише затим мало једро и кренуше на крају.

Али се намерише на један рт, и навукоше лађу на њ. Кљун се закачи, да се не можаше помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

Војници рекоше да треба да се сужњи побију, да не би који пливајући утекао.

Али центурион, који је хтео да спасе Павла, забрани им да то чине, и заповеди онима који су знали пливати да искоче најпрви у море и да изиђу на копно;

а од осталих једне изнесоше на даскама, а једне на комадима од лађе. И тако изиђоше сви живи на крај.