Јеврејима посланица (светог апостола Павла )

Тако и први завјет имаше правде богомољства и светињу земаљску.

Then verily the first [covenant] had also ordinances of divine service, and a worldly sanctuary.

Јер скинија бјеше начињена прва, у којој бијаше свијећњак и трпеза и постављени хљебови, што се зове светиња.

For there was a tabernacle made; the first, wherein [was] the candlestick, and the table, and the shewbread; which is called the sanctuary.

А за другијем завјесом бијаше скинија, која се зове светиња над светињама,

And after the second veil, the tabernacle which is called the Holiest of all;

Која имаше златну кадионицу, и ковчег завјета окован свуда златом, у коме бијаше златан суд с маном, и палица Аронова, која се бјеше омладила, и плоче завјета.

Which had the golden censer, and the ark of the covenant overlaid round about with gold, wherein [was] the golden pot that had manna, and Aaron's rod that budded, and the tables of the covenant;

А више њега бијаху херувими славе, који осјењаваху олтар; о чему се не може сад говорити редом.

And over it the cherubims of glory shadowing the mercyseat; of which we cannot now speak particularly.

А кад ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у прву скинију и савршиваху службу Божију.

Now when these things were thus ordained, the priests went always into the first tabernacle, accomplishing the service [of God].

А у другу улажаше једном у години сам поглавар свештенички, не без крви, коју приноси за себе и за народна незнања.

But into the second [went] the high priest alone once every year, not without blood, which he offered for himself, and [for] the errors of the people:

Овијем показиваше Дух свети да се још није отворио пут светијех, докле прва скинија стоји;

The Holy Ghost this signifying, that the way into the holiest of all was not yet made manifest, while as the first tabernacle was yet standing:

Која остаде прилика за садашње вријеме, у које се приносе дари и жртве, и не могу да се сврше по савјести онога који служи.

Which [was] a figure for the time then present, in which were offered both gifts and sacrifices, that could not make him that did the service perfect, as pertaining to the conscience;

Осим у јелима и пићима, и различном умивању и правдању тијела, које је постављено до времена поправљења.

[Which stood] only in meats and drinks, and divers washings, and carnal ordinances, imposed [on them] until the time of reformation.

Али дошавши Христос, поглавар свештенички добара која ће доћи, кроз бољу и савршенију скинију, која није руком грађена, то јест, није овога створења,

But Christ being come an high priest of good things to come, by a greater and more perfect tabernacle, not made with hands, that is to say, not of this building;

Ни с крвљу јарчијом, нити телећом, него кроз своју крв уђе једном у светињу, и нађе вјечни откуп.

Neither by the blood of goats and calves, but by his own blood he entered in once into the holy place, having obtained eternal redemption [for us].

Јер ако крв јунчија и јарчија, и пепео јуничин, покропивши њом опогањене, освећује на тјелесну чистоту;

For if the blood of bulls and of goats, and the ashes of an heifer sprinkling the unclean, sanctifieth to the purifying of the flesh:

Акамоли неће крв Христа, који Духом светијем себе принесе без кривице Богу, очистити савјест нашу од мртвијех дјела, да служимо Богу живоме и истиноме?

How much more shall the blood of Christ, who through the eternal Spirit offered himself without spot to God, purge your conscience from dead works to serve the living God?

И зато је новоме завјету посредник, да кроз смрт, која би за откуп од преступака у првоме завјету, обећање вјечнога нашљедства приме звани.

And for this cause he is the mediator of the new testament, that by means of death, for the redemption of the transgressions [that were] under the first testament, they which are called might receive the promise of eternal inheritance.

Јер гдје је завјет ваља да буде и смрт онога који чини завјет.

For where a testament [is], there must also of necessity be the death of the testator.

Јер је завјет по смрти потврђен: будући да нема никакве силе док је жив онај који га је начинио.

For a testament [is] of force after men are dead: otherwise it is of no strength at all while the testator liveth.

Јер ни први није утврђен без крви.

Whereupon neither the first [testament] was dedicated without blood.

Јер кад Мојсије изговори све заповијести по закону свому народу, онда узе крви јарчије и телеће, с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ

For when Moses had spoken every precept to all the people according to the law, he took the blood of calves and of goats, with water, and scarlet wool, and hyssop, and sprinkled both the book, and all the people,

Говорећи: ово је крв завјета који Бог начини с вама.

Saying, This [is] the blood of the testament which God hath enjoined unto you.

А тако и скинију и све судове службене покропи крвљу.

Moreover he sprinkled with blood both the tabernacle, and all the vessels of the ministry.

И готово све се крвљу чисти по закону, и без прољева крви не бива опроштење.

And almost all things are by the law purged with blood; and without shedding of blood is no remission.

Тако је требало да се обличја небескијех овима чисте, а сама небеска бољијем жртвама од овијех.

[It was] therefore necessary that the patterns of things in the heavens should be purified with these; but the heavenly things themselves with better sacrifices than these.

Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је прилика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем Божијим за нас;

For Christ is not entered into the holy places made with hands, [which are] the figures of the true; but into heaven itself, now to appear in the presence of God for us:

Нити да много пута приноси себе, као што поглавар свештенички улази у светињу сваке године с крвљу туђом:

Nor yet that he should offer himself often, as the high priest entereth into the holy place every year with blood of others;

Иначе би он морао много пута страдати од постања свијета; а сад једном на свршетку вијека јави се да својом жртвом сатре гријех.

For then must he often have suffered since the foundation of the world: but now once in the end of the world hath he appeared to put away sin by the sacrifice of himself.

И као што је људима одређено једном умријети, а потом суд:

And as it is appointed unto men once to die, but after this the judgment:

Тако се и Христос једном принесе, да узме многијех гријехе; а другом ће се јавити без гријеха на спасеније онима који га чекају.

So Christ was once offered to bear the sins of many; and unto them that look for him shall he appear the second time without sin unto salvation.