Посланица Јаковљева

Јаков, слуга Бога и Господа Исуса Христа, поздравља дванаест племена у диаспори.

За саму радост сматрајте, браћо моја, кад падате у различне напасти,

јер знате да кушање ваше вере гради трпљење.

А трпљење нека има савршено дело, да будете савршени и без мане и без икаква недостатка.

Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште у Бога који свакоме даје просто и не кори, и даће му се.

Али нека иште с вером, без икакве сумње, јер који сумња, он је као морски вал који ветар подиже и тера га овамо онамо.

Таки човек нека не мисли да ће добити што од Господа,

(кад је) човек са две душе, непостојан на свима својим путевима.

Нека се хвали сиромашни брат својом висином,

а богати својим понижењем, јер ће проћи као цвет травни.

јер сунце сину с врућином и осуши траву, цвет њезин отпаде, и лепота лица њезина пропаде. Тако ће и богати увенути на својим путевима.

Благо човеку који претрпи напаст, јер ће, пошто се показао ваљан, примити венац живота, који је Бог обећао онима који га љубе.

Ниједан, кад се куша, да не говори: Бог ме куша. Јер се Бог не може злом кушати, и он не куша никога.

Него свакога куша његова жеља која га вуче и мами;

тада жеља зачне и рађа грех, а грех, учињен, рађа смрт.

Не варајте се, мила браћо моја!

Сваки добри дар и сваки савршени поклон долази од горе, од Оца светлости, у кога нема промене, ни помрачења због промене.

Драговољно нас је родио речју истине, да будемо нека првина од његових створења.

Знајте, браћо моја мила: Нека буде сваки човек брз чути, спор говорити, спор љутити се.

Јер љутња човечја не доноси праведности Божје.

Зато одбаците сву нечистоту злоће и с кротошћу примите усађену реч која може спасти душе ваше.

Будите, пак, творци речи, а не само слушачи, варајући сами себе.

Јер, ако ко (само) слуша реч, а не твори је, он је као човек који гледа своје природно лице у огледалу.

Погледао се, наиме, па отишао, и одмах је заборавио какав је био.

Али који погледа у савршени закон слободе и остане у њему, и (тако) не буде заборавни слушач, него творац дела, тај ће бити блажен у делу своме.

Ако који мисли да је побожан, и не зауздава језика свога, него вара срце своје, његова је побожност узалуд.

Чиста и неопогањена побожност пред Богом Оцем ово је: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света.