Јаковљева посланица

Браћо моја, да не буде међу вама много учитеља, јер ви знате да ће се нама строже судити.

Сви ми у многоме грешимо. Али ко у речи не погреши, тај је савршен човек и он може и цело тело зауздати.

Ако коњима мећемо узду у уста да нам се покоравају, ми владамо целим телом њиховим.

А гле, и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом куд кормилар хоће.

Тако је и језик мали уд, а за много се хвали. Гле, и мала ватра колико велике шуме може да запали!

И језик је ватра; свет злобе. Постављен међу нашим удима, погани све тело, палећи точак живота нашег, пошто је сам упаљен од гејене.

Јер сав род звериња и птица и гмизаваца и риба припитомљава се и припитомио се роду човечјему,

али језик нико од људи не може укротити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.

Њим благослиљамо Бога и Оца, и њим кунемо људе, који су створени по обличју Божјему.

Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубљена браћо моја, да то тако буде.

Може ли извор из једне главе точити слатку и горку воду?

Може ли, браћо моја, смоква маслине родити, или лоза смокве? Тако ни извор слане воде не може дати слатке воде.

Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже дела своја добрим живљењем у кроткости и мудрости.

Али ако имате грку завист и дух свађе у срцима својим, не хвалите се ните лажите на истину.

То није она мудрост што силази одозго, него земаљска, чулна, ђаволска.

Јер где је завист и свађа, онде је неслога и свака врста злих дела;

а мудрост одозго је најпре чиста, затим мирна, умерена, помирљива, пуна милосрђа и добрих плодова, без пристраности и лицемерја.

Плод правде сије се у миру за оне који мир траже.