Еванђеље по Марку

И опет поче учити крај мора. И окупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац и седео на мору, а сав народ беше на земљи код мора.

И учаше их много у причама, и говораше им у науци својој:

слушајте! Ето, изиђе сејач да сеје.

И кад је сејао, једно семе паде крај пута, и дођоше птице те га позобаше.

Друго паде на каменито тле, где немаше много земље, и одмах изниче, јер немаше дубоке земље.

А када сунце изиђе, би спржено, и како немаше корена - усахну.

Треће паде у трње, и нарасте трње те га угуши, и не донесе рода.

Четврта пак падоше у добру земљу, и даваху род који је напредовао и растао, и донесе тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.

А када би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом.

И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама,

да "гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде".

И рече им: не разумете ове приче, а како ћете схватити све приче?

Сејач сеје реч.

Ови су крај пута посејани, где се сеје реч, и када је чују, одмах долази сатана и узима реч посејану у њима.

И ови су слично посејани на каменитом тлу, који када чују реч, одмах је с радошћу примају,

и немају корена у себи, него су нестални, па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне.

А други су, што су посејани у трњу; то су они који реч чуше,

и светске бриге, те превара богатства и жудње за другим стварима увлаче се и гуше реч, те неплодна бива.

А они што су посејани на доброј земљи, слушају и примају реч, па доносе род тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.

И рече им: да ли се светиљка пали да се стави под мерицу или под кревет, а не да се стави на свећњак?

Јер ништа није скривено што се не би открило; нити што би тајно, а да не изиђе на видело.

Ко има уши да слуша, нека слуша.

И рече им: пазите шта слушате. Каквом мером мерите, биће вам одмерено, и додаће се вама који слушате.

Јер ко има - њему ће се дати; а ко нема - и што има узеће се од њега.

И говораше: тако је царство Божије као кад човек баци семе на земљу,

и спава и устаје ноћу и дању, а семе ниче и расте - сам не зна како.

Земља сама од себе доноси род, прво стабљику, затим клас, онда пуно жита у класу.

А кад род допусти, одмах шаље срп, јер је жетва настала.

И говораше: како ћемо упоредити царство Божије, или у којој причи да га изложимо?

Као горушичино зрно, које кад се посеје у земљу, мање је од свих семена на земљи,

а кад га посеју, израста и бива веће од свег поврћа, те развија велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његовој сенци.

И казиваше им реч у многим таквим причама, колико су могли да слушају.

А без приче им не говораше, но својим ученицима насамо све објашњаваше.

И рече им онога дана увече: пређимо на другу страну.

И отпустивши народ узеше га како беше у чамцу, и други чамци беху с њим.

И наста велика олуја, и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ пунио.

А он на крми спаваше на узглављу. И пробудише га, те му рекоше: учитељу, зар не мариш што пропадамо?

И уставши запрети ветру и рече мору: ћути, умукни. И преста ветар, те би тишина велика.

И рече им: што сте тако плашљиви? Како немате вере?

И веома се уплашише, те говораху један другоме: та ко је овај, да му се и ветар и море покоравају?