Дела апостолска

А кад је пала одлука да отпловимо у Италију, предадоше Павла и неке друге сужње капетану "царске" чете, по имену Јулију.

Уђосмо тако у једну адрамитску лађу, која је имала да плови у азијска приморска места, те се одвезосмо; Аристарх, Македонац из Солуна био је са нама.

Другог дана стигосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом људски поступао, допусти му да оде до својих пријатеља - и да се ови постарају за њега.

А кад се одвезосмо оданде, пловили смо у заветрини Кипра, зато што смо имали противне ветрове.

Пошто смо препловили море дуж обала Киликије и Памфилије, стигосмо у Миру ликијску.

Онде је капетан нашао једну александријску лађу, која је пловила у Италију, те нас укрца у њу.

Више дана пловили смо споро и једва смо дошли према Книду, па како нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне у заветрини Крита;

пошто смо једва пловили уз обалу, дођосмо у једно место звано Добра пристаништа, у чијој близини је био град Ласеја.

Како је пак прошло много времена, а пловидба већ била несигурна, јер је и пост већ био прошао, Павле им је препоручивао

и говорио: људи, видим да ће пловидба бити с муком и великим губитком не само товара и лађе, него и наших живота.

Али капетан је више веровао крмару и сопственику лађе него ономе што је Павле говорио.

Како ова лука није била погодна за зимовање, већина је одлучила да се отплови оданде, - ако би некако било могућно дођи до критске луке Финикса, која је отворена према југозападу и северозападу, и онде презимит.

А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита.

Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове североисточњак.

Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио.

Пловећи пак у заветрини једног малог острва, које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца;

подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени.

Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар,

а трећег дана својим рукама избацише бродски алат.

Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена.

Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: људи, требало је мене послушати и не отпловити са Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете.

И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ни један од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти.

Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим,

и рече: Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара. И види, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.

Стога, људи, будите спокојни; јер верујем Богу - да ће бити тако, како ми је речено.

Ми морамо наићи на неко острво.

А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава.

Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати;

бојећи се да не наиђемо на прудовита места бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани.

Како су пак лађари настојали да побегну са лађе и спустили чамац у море под изговором као да желе с предњег дела лађе да спусте котве,

Павле рече капетану и војницима: ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.

Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе.

А у свануће Павле замоли све да једу и рече: данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите - не окусивши ништа.

То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.

И сви посташе спокојни, па и сами једоше.

А беше нас у лађи свега две стотине и седамдесет и шест душа.

А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море.

Када се пак раздани нису препознали земљу, али угледаше некакав залив с приступачном обалом, па одлучише да на њу натерају лађу, ако то буде могућно.

Одрешише котве са свих страна и пустише их у море, истовремено олабавише ужа на крмама, па подигоше предње једро према ветру и пловљаху према обали.

А кад наиђоше на један гребен који море запљускује с обе стране, насукаше лађу, тако да је њен предњи део насео и остао непокретан, а стражњи део се ломио од силине валова.

Војници пак одлучише да побију сужње, да не би који испливао и утекао.

Капетан, међутим, желећи да спасе Павла осујети њихову намеру; нареди да они који знају пливати први скоче у воду, те да изиђу на земљу,

а остали - једни на даскама, а други на било каквим предметима са лађе. И тако се догодило да су се сви спасли на земљу.