Прва посланица Коринћанима
Прва Коринћанима, глава 13
Ако говорим људским и анђеоским језицима, а љубави немам, онда сам метал који звучи и чинеле које одјекују.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру, тако да премештам горе, а љубави немам, ништа сам.
И ако хранећи сиромахе разделим све своје имање, и ако предам своје тело - да будем спаљен, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се,
не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,
не радује се неправди, али се радује са истином;
она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
Љубав не престаје никада. Ако је дар пророштва - биће окончан, ако је дар језика - престаће, ако је знање - нестаће.
Јер делимично сазнајемо и делимично пророкујемо;
када пак дође оно савршено, престаће оно делимично.
Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама.
Јер сад гледамо као помоћу огледала - у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а онда ћу сазнати потпуно, као што сам и сам потпуно познат.
Сада пак остаје вера, нада, љубав, ово троје; а љубав је међу њима највећа.
