Дела апостолска

Па дође и у Дерву и у Листру. И, гле, беше онде неки ученик по имену Тимотеј, син једне Јудејке која је веровала, а оца Грка.

За њега добро сведочаху браћа у Листри и Икониуму.

Павле хтеде да овај с њиме пође; узе га и обреза због Јудеја који беху у оним местима. Јер су сви знали да му је отац био Грк.

И кад пролажаху градове, предаваху им наредбе које наредише апостоли и старешине у Јерусалиму, да их се држе.

Тако се цркве утврђиваху у вери и сваки дан их биваше више.

Прођоше Фригију и галатиску земљу, јер им је дух свети забранио да проповедају у Азији.

Кад дођоше до Мизије, хтедоше да иду у Витинију, али им не даде дух Исусов.

Тада прођоше Мизију и сиђоше у Троаду.

Овде се Павлу јави утвара ноћу: један човек из Македоније стајаше, мољаше га и рече: Пређи у Македонију и помози нам!

А кад виде утвару, одмах гледасмо да одемо у Македонију, јер смо знали да нас је Бог позвао да им проповедамо еванђеље.

Одвезосмо се, дакле, из Троаде, путовасмо право на Самотрак, сутрадан у Неапољ,

и оданде у Филипе, који су први град тога дела Македоније (римска) колонија. У томе граду остасмо неколико дана.

У суботу изиђосмо изван града, к реци, где мишљасмо да је синагога, седосмо и говорисмо женама које се беху скупиле.

Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тиатире, која је продавала скерлет, слушаше; и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове.

А кад се она и кућа њезина крстила, мољаше: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и останите онде. И натера нас.

А кад једном иђасмо у синагогу, срете нас једна робиња која је имала дух погађачки и врачањем доносила велик добитак својим господарима.

Ова иђаше за Павлом и нама и викаше: Ови су људи слуге Бога највишега, који вам јављају пут спасења!

Ово чињаше она много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти у име Исуса Христа, да изиђеш из ње. И изиђе у тај час.

А кад њезини господари видеше да им пропаде нада на добитак, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг, пред поглаварство,

и доведоше их к преторима и рекоше: ови људи, Јудеји, муте по нашем граду

и проповедају законе којих ми као Римљани не смемо примати ни творити.

А подиже се и народ на њих. Тада им претори здераше хаљине и заповедише да их шибају.

И кад их добро избише, бацише их у тамницу и заповедише тамничару да их добро чува.

Примивши таку заповест, он их баци у доњу тамницу и ноге им метну у кладе.

Око поноћи Павле и Сила мољаху се Богу и слављаху га, а сужњи их слушаху.

Тамничар се пробуди, виде отворена врата тамничка, извуче мач и хтеде се убити, јер је мислио да су сужњи побегли.

А Павле повика јако и рече: Не чини себи никаква зла, јер смо сви ту.

Тада заиска светлости, улети и дркћући паде пред Павла и Силу,

изведе их напоље и рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем?

А ови рекоше: Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се ти и дом твој.

И проповедише реч Божју њему и свима који беху у дому његову.

Још у онај час ноћи узе их и опра им ране, и одмах се крсти он и сви његови.

И уведе их у кућу, изнесе им јела и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога.

А кад је свануло, послаше претори ликторе и рекоше: пусти оне људе!

А тамничар каза ове речи Павлу: Послали су претори да се пустите. Сад, дакле, изиђите и идите с миром.

Али Павле им рече: Иако смо римски грађани, избише нас јавно, без суда, и онда нас бацише у тамницу. и сад хоће тајно да нас избаце? Не, него нека дођу сами и изведу нас.

А ликтори казаше ове речи преторима. И уплашише се кад чуше да су римски грађани.

Дођоше и рекоше им неколико лепих речи, изведоше их напоље и мољаху их да оду из града.

Тада изиђоше из тамнице и дођоше к Лидији; видеше и утешише браћу, и отидоше.