Друга посланица Коринћанима

Примите нас (у срца своја)! Никоме не учинисмо на жао, никога не упропастисмо, никога не закинусмо.

Не говорим ово да бих осудио: јер сам већ рекао да сте у срцу нашем, да заједно умремо и живимо.

Много се уздам у вас, много се хвалим вама: пун сам утехе, препун радости поред свих невоља наших.

Јер и кад смо дошли у Македонију, нисмо имали мира, него свуда невоља: споља борбе, изнутра страх.

Али Бог, који теши невољнике, утешио је и нас доласком Титовим:

али не само његовим доласком него и утехом којом се утешио код вас; јер нам је казао вашу жељу, ваш бол, ваше старање за мене, тако да сам се још већма обрадовао.

Јер, ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се. Па ако сам се (пре) и покајао, видим (, ипак,) да је она посланица, ако вас је замало и ожалостила -

али сад се радујем, не што сте се ожалостили, него што сте се ожалостили на покајање. Јер сте се ожалостили како Бог хоће, да ни у чему не штетујете од нас.

Јер жалост која је по Божјој вољи, доноси покајање за спасење, (покајање) за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт.

Јер, гле, баш то што сте се по Божјој вољи ожалостили, колику добру вољу створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па каштиговање! У свему сте се показали да сте чисти у овој ствари.

Ако вам, дакле, и писах, не (писах) због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже код вас, пред Богом, ваша ревност за нас.

То нас је утешило. Али, поред ове наше утехе, још смо се већма обрадовали радости Титовој, што сте сви ви окрепили дух његов.

Јер, ако сам вас што њему похвалио, нисам се посрамио, него, као што су све наше речи к вама биле истините, тако се истинитом показала и наша похвала пред Титом.

И срце је његово (сад) још пуније љубави к вама, кад се сети послушности свих вас, како сте га са страхом и трепетом примили.

Радујем се што се у свему могу поуздати у вас.