Посланица Галатима
Галатима, глава 2
После тога, након четрнаест година, отидох опет горе у Јерусалим с Варнавом, а повео сам са собом и Тита.
Отидох, пак, по откривењу и изнех им еванђеље које проповедам међу незнабошцима, а нарочито угледнима, да не трчим или да не трчах узалуд.
Но ни мој пратилац Тит, иако је био Грк, не би натеран да се обреже,
и то због лажне браће која се беху увукла и дошла да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе.
Овима ни за часак нисмо попустили, да би истина еванђеља остала за вас.
Али од угледних - ма какви да су били, мени је свеједно: Бог не гледа ко је ко - мени, наиме, угледни ништа нису додали,
него, напротив, кад су видели да је мени поверено еванђеље за необрезане, као Петру за обрезане -
јер онај који даде снаге Петру за апостолство међу обрезанима, оснажи и мене за незнабошце -
и кад су познали благодат која је мени дана, Јаков, Кифа и Јован, који се сматраху за стубове, дадоше мени и Варнави деснице заједнице, да ми међу незнабошце, а они к обрезању (иду):