Посланица Јаковљева

Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, јер знате да ћемо већма бити осуђени.

Јер сви грешимо много пута. Ко у речи не греши, тај је савршен човек, кадар зауздати и све тело.

Кад коњима мећемо жвале у уста да би нам се покоравали, и све тело њихово окрећемо.

Ето и лађе, иако су толике и гоне их јаки ветрови, окрећу се малом крмицом куда хоће воља крмарева.

Тако је и језик мали уд, али се хвали великим. Ето, мала ватра, и колику велику шуму запали!

И језик је ватра, свет неправде! Језик живи међу нашим удима, погани све тело, пали точак живота и запаљује се од пакла.

Јер се сав род четвороножних животиња, птица, гмизаваца и риба да укротити и укроћен је човеком,

али језика нико од људи не може укротити - немирно зло, пуно смртоноснога отрова!

Њиме хвалимо Господа и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по слици Божјој:

из једних уста излази хвала и клетва. Не треба, браћо моја, да је тако.

Точи ли извор из једне рупе слатко и горко?

Може ли, браћо моја, смоква рађати маслине или чокот смокве? Слан извор не може дати слатке воде.

Ко је међу вама мудра и паметан? Нека покаже добрим животом дела своја у мудрој кротости.

Ако, пак, имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се и не лажите на истину.

То није она мудрост што силази од горе, него земаљска, људска, демонска.

Јер где је завист и свађа, онде је неред и свака зла ствар.

А мудрост од горе је прво чиста, па онда мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, не сумња и не претвара се.

А плод праведности у миру се сеје онима који чине мир.