Књига о Јову

Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?

Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?

Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,

Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?

Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.

Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.

Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?

Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.

И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.

Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.

Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!

Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.

Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.