Књига о Јову

А Јов одговори и рече:

Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.

Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?

И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,

Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.

Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?

А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.

Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.

Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.

Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.

Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.

Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.

Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.

Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;

Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.

Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.

И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.

Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.

О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!

Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.