Књига о Јову

Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.

Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.

Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?

Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.

Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.

Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.

Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.

Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.

А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.

Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.

Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.

Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострети постељу себи.

Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.

И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?

У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.