Јов, глава 24
Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.;
Жању њиву и беру виноград који није њихов;
Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
Као што суша и врућина граби воде снежне, тако гроб грешнике.
Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?