Књига о Јову

Да, сребро има жице, и злато има место где се топи.

Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи бронза.

Мраку поставља међу, и све истражује човек до краја, и камење у тами и у сену смртном.

Река навре с места свог да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човечјим.

Из земље излази хлеб, и под њом је друго, као огањ.

У камену је њеном место сафиру, а онде је прах златни.

Те стазе не зна птица, нити је виде око крагујево;

Не угази је младо зверје, нити њом прође лав.

На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.

Из стене изводи потоке, и свашта драгоцено види Му око.

Уставља реке да не теку, и шта је сакривено износи на видело.

Не зна јој човек цене, нити се находи у земљи живих.

Бездана вели: Није у мени; и море вели: Није код мене.

Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измерити у промену за њу.

Не може се ценити златом офирским, ни драгим онихом ни сафиром.

Не може се наједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може променити за закладе златне.

Од корала и бисера нема спомена, јер је вредност мудрости већа него драгом камењу.

Не може се с њом изједначити топаз етиопски, нити се може ценити чистим златом.

Откуда, дакле, долази мудрост? И где је место разуму?

Сакривена је од очију сваког живог, и од птица небеских заклоњена.

Погибао и смрт говоре: Ушима својим чусмо славу њену.

Бог зна пут њен, и познаје место њено.

Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свим небом.

Кад даваше ветру тежину, и мераше воду мером,

Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.

Још је онда виде и огласи је, уреди је и претражи је.

А човеку рече: Гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јесте разум.