Књига о Јову

Послушајте


Јов, глава 29


Још настави Јов беседу своју и рече:

Tweet thisPost on Facebook

О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

Tweet thisPost on Facebook

Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,


Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,


Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

Tweet thisPost on Facebook

Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,


Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

Tweet thisPost on Facebook

Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

Tweet thisPost on Facebook

Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

Tweet thisPost on Facebook

Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.


Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми


Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;


Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;


У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.


Око бејах слепом и нога хромом.


Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.


И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.


Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.


Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.


Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.


Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

Tweet thisPost on Facebook

После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

Tweet thisPost on Facebook

Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

Tweet thisPost on Facebook

Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

Tweet thisPost on Facebook

Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.







This goes to iframe